Page 268 - KUCANJE

ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЕБИЧАНИН

Отац ми је открио аутобиографску причу
Сретена Динића, На Виду.

„На Лазареву суботу 1916. године море је
било као огледало, мирно, плаво, а по површини
сјајно од сунчане светлости, тако да је давало
изглед растопљене оловне масе. Само понеки та-
ласић нечујно додирне обалу, тек да се јави. Ча-
мац, бензински, возаше десетак људи са Крфа на
малено острво Видо да обиђу гробове својих
сродника на „Острву смрти”. По стазама, на ос-
трву, шетаху се болесни српски војници као
сенке.
− Помози Бог, децо! − назва им Бога учитељ
Ника, трећепозивац.
− Бог помогао! − одазваше се три војника.
Један се загледа у господина Нику и притрча
му руци:
− Здраво, господине!
− Ко си ти, дете? − упита га, изненађен, гос-
подин Ника.
− Ја сам ваш ђак Владислав Петковић − рече
војник, па бризну у плач. Кости му се броје ис-
под смежуране коже.
− О, дете, не могу да те познам − рече гос-
подин Ника и грунуше му сузе на очи. Брзо се
прибра, па рече:

266