Page 269 - KUCANJE

− Зашто си се толико уплашио? Па, како си?
− Ето, од нас твојих ђака остало је нас тро-
јица!
И она двојица приђоше руци, чисто стидећи
се што су толико ослабили, казаше своја имена.
Затим, одведоше господина учитеља на војничко
гробље и показаше му где су им другови поса-
храњивани.
− А неки су бачени у море! − бризну у плач
Владислав.
Учитељ подиже очи к небу и пренесе се десет
година уназад. Изађоше му пред очи Врбица из
1906. године и пијани кмет и пандури и све...
Опомену се и држаног часа из историје и зак-
летве за ослобођење Косова. И поче да понавља
сам оне речи изговорене пре десет година. Неки
свечани тренутак наста између њега и три вој-
ника:
− Хоћемо ли да ослободимо Косово? − шапће
он сам.
Гробови ћуте.
− Хоћете ли бити храбри српски војници?
Таласи пљуште ударајући у обалу. Са грчких
цркава на Крфу чују се звона...
Најзад, учитељ Ника стеже срце и пусти глас:
− Памтите ли, децо, ваше обећање од пре
десет година?
– Памтимо − рече Владислав и осмехну се
болно.
Учитељ им приђе, стеже руке, дрхтећи са
пуним очима суза и грцајући, једва изговори:
− Збогом, децо! Не бојте се, даће Бог здрав-
ља! Доћи ћу још који пут код вас.

267