Page 27 - KUCANJE

че и снажно грли нејаку руку своје супруге
кнегиње Милице, у монаштву, после Косовске
битке, љубостињске монахиње Јевгеније, а по
примању велике схиме Јефросиније. У том загр-
љају, срце је географски у Крушевцу, у њиховој
придворици цркви Лазарици. Одатле пулсира
аристократски духовни крвоток до манастира
које данас наука познаје под именом Моравска
школа: Дренча, Каленић, Наупара, Руденица,
Велуће... У грудима тихује Мојсињска Света Го-
ра, где се по речима једног путописца из 1891.
године „некада ништа друго није могло чути до
брујање звона и појање преподобних калуђера”.
На том мистично – географском телу Свете Ср-
бије вековима духовну стражу чува крушевачка
епархија.
Крушевачка епархија последњи пут се по-
миње половином XVII века у турским пореским
књигама, са задужењем да њен епископ султану
за берат плати пешкеш од петнаест дуката.
Имала је тада ранг митрополије, а њена духовна
област описана је као: „Митрополија ђаура об-
ласти Крушевца, с нахијама Петруш, Болван и
Длбочица”. Међутим, постоји могућност да је
Крушевац и два века раније имао митрополита
који је непосредно учествовао у пресељењу мо-
штију краља Милутина из Грачанице у Софију.
Била је тада у насилно наметнутој јурисдикцији
Охридске архиепископије. Сачувано је име
једног епископа крушевачке епархије: Силуан
(1451–1455). (прота др Радомир Милошевић,
Српска православна црква у времену и простору,
Смедерево, 2009, стр. 257; преузето из рада
Тричковић Радмиле, Српска црква средином

25