Page 24 - KUCANJE

мобилном телефону уписане су наше фотогра-
фије са тог путовања. Оца сам фотографисао
крај споменика војводама Кости Војиновићу и
попу Мити Комити у гргурској порти, и свеште-
нику Илији Симићу у барбатовачкој порти –
крај кога расте шимшир у коме сам се играо као
дете. Прилазио сам му са чуђењем како је сада
за мене мали, а био је некада тако велики. У
Топлим сузама на путу за Јерусалим о њему сам
записао: „Волео сам, кад смо играли жмурке, да
се кријем у великом шимширу. Уђем у њега и
останем с тајанственим мирисом жбуна, прикри-
вен за свет.”
– Ту си се играо кад си био мали – изговорио
је отац иза мојих леђа у барбатовачкој порти. У
том тренутку га нисам могао видети, али сам
чуо његове речи. Нешто се слично поновило са-
да у Манастираку. Имао сам утисак да је он крај
мене.
– Како је лепо имати оца – помислио сам –
он зна све твоје тајне!
Пожелех да га видим у Јаловику, што пре.
Руком кренух ка шимширу и убрах три ли-
стића. Принесох их лицу. Осетих његов добро
познати мирис. Онда завукох руку у унутрашњи
џеп мантије и узех мобилни телефон. Мноштво
пропуштених позива ме уплаши, јер мом тасту
није било добро тих дана. Покушавао сам да од-
говорим на њих, али у Манастираку није било
домета. По савету попадије успео сам се до зво-
наре, изнад споменика Милошу Обилићу, и по-
кушавао да добијем телефонски сигнал. У је-
дном тренутку сам и успео да чујем глас своје
супруге, али се веза одмах прекинула. Морао

22