Page 534 - KUCANJE

ДРАГИЋ ИЛИЋ

Пре него што сам рођен, отац је одлучио: ако
дете буде мушко, зваће се Драгић.
На дан очеве сахране седим у канцеларији ја-
ловичког матичара, коју је боље да не сликам
овде. Он пише Извод из Матичне књиге умрлих
оца Војислава. Старији је човек, пред пензијом.
Ћутимо. Прекидох тишину:
‒ Ви сте знали мога деду?
‒ Како да не. Знао сам Драгића – мало по-
ћута, па додаде – Све сам их ја познавао – Човек
је свој радни век овде провео, а и рођен је у Ја-
ловику. Живи овде.
‒ Мој покојни отац је причао бајке о њему –
наставих.
‒ Драгић Илић је увек говорио истину –
настави и матичар, склони поглед са рачунара,
погледа ме и додаде:
– Кад је нико није говорио – скрете поглед
кроз прозор, па заврши:
‒ Твој отац је то гледао!
Пошто је примио „Објаву”, ту зиму у Коце-
љеви, 15. децембра 1942. године, „којом се по
расформирању Каменичког четничког одреда
Драгић Илић отпушта кући”, деда се вратио у
Јаловик. Његово ратовање је било завршено, јер

532