Page 536 - KUCANJE

(У Мојсињским меандрима искористио сам
ову причу: Кад Турци опколе Десанкину кућу у
Сталаћу – „изведу сву чељад у авлију и виде да
нема Десанке. Почну да ислеђују где је она. Сви
им кажу да не знају. Сети се један Турчин, при-
ђе Павлу, помилује га по глави и рекне: „Види
што је лепа коса! Нисам лепше досад видео. Ко
те тако лепо и где ошиша?” „Тата”, рече Павле,
мало поћута, па додаде: „Код Свете Марице”.)
Породична задруга Илић се поделила у доба
формирања С.Р.З. БУДУЋНОСТ. Морало је та-
ко, да три брата добију свак своје земљиште, ка-
ко се не би јединствено имање нашло на удару
Закона о арондацији.
Кад су у Јаловику остали „домаћи” парти-
зани, а они „страни” нестали, деда се почео но-
ћу појављивати и код куће. Ослободио се. Ту га
је затекло лупање у борова улазна врата наше
куће:
– Отварај! Пуцамо! – били су то партизани.
Деда је успео да се уз клупу узвере на таван,
пре него што су партизани пуцали у ноћ и
хрупили у кућу.
‒ Славка, знамо да је ту! Признај! – пита
командант потере моју бабу, из истог су села,
знају се од детињства. Породична задруга, опет,
слеђена, постројена уз зид куће пред партиза-
нима, наоружаним бојевом муницијом.
‒ Није овде – вели Славка, која је родила
седморо деце.
Командант се онда окрете њеном деверу, де-
дином рођеном брату, са истим питањем:
‒ Нити кажем да је ту, нити кажем да није! –
одаде брат брата.

534