Page 535 - KUCANJE

у „Објави” је писало да се отпушта кући „без
права ношења оружја и четничких знакова”.
Али рат је и даље трајао, па је деда постао
командант села. Могуће да је пресудила карак-
теристика из „Објаве”, коју је потписао коман-
дант одреда коњички потпоручник Анђелко Ду-
мовић: „Именовани је учествовао у свим бор-
бама против народног непријатеља – комуниста,
у борби против истих истакао се као храбар и
пожртвован борац.” Ако ова карактеристика ни-
је пресудила да деда постане командант села
1942. године, после рата је итекако пресудила.
Деда се скривао у земуници у нашем забрану у
„Лубењаку.” Отац ми је показивао ово место пре
него што сам деди читао Хајдук Станка.
− Видиш, сине, овом стазом су пролазили
партизани кад су га тражили – завршио је отац
своје казивање, стојећи на шумској стази крај
столетног храста, преко два метра у пречнику.
Овај храст и данас стоји у нашој шуми. Прежи-
вео је крађу. Лопови нису имали техничку опре-
му да би и њега оборили. Зарили су моторну
тестеру у њега, док су могли. Он је остао, недо-
клан, да стоји на оном истом месту где је деда
Драгић, недоклан, изустио себи:
− Издадоше нас савезници – одбивши да са
ратним друговима напусти Србију, копајући зе-
муницу у својој шуми.
− Ко те је тако лепо ошишао? – упита пар-
тизам моју, тада, четворогодишњу тетку.
− Тата – изусти дете, а петнаесточлана по-
родична задруга Илић, постројена уз кућни зид
пред партизанима, следи се.

533