Page 539 - KUCANJE

Илић има деветнаест година. Војничка унифор-
ма са кожним чизмама тзв. официркама и опа-
сачем лепо пристаје уз његову витку фигуру.
Палац леве руке заденут му је у опасач, док ви-
тки прсти опуштено леже на униформи. Десном
руком благо је наслоњен на уобичајени сталак за
фотографисање из тога доба. Младо, издужено,
избријано лице и девојачке усне − као на нашим
средњовековним фрескама, и поглед у објектив.
Тридесет година касније, 1958, била је нека
свадба у Јаловику. У неко доба сватови су поу-
стајали, музиканти престали да свирају јер је
стигао почасни гост из Шапца. Он је изашао из
службеног аутомобила кад му је возач отворио
врата. Сви су желели да се рукују са другом Н,
директором-саветником, моћним партијским фу-
нкционером. У једном тренутку, он је угледао
мог деду, који је мирно седео за свадбарским
столом као да се ништа није догодило, начинио
је неколико корака и пришао да га поздрави:
− Драгиће, јел’ си то ти? Па, где си ти човече?
− рекао је директор пруживши руку мом деди.
− Ја сам. Тамо сам где сам и био. А што ти
издаде? − одбруси му Драгић Илић и не при-
хвати пружену руку за поздрав.
Сватови се, најпре, следише, а онда неко по-
вика:
− Музика.
У Нишу, 1928. године, на војничкој заклетви
били су заједно, а и у четницима на почетку ра-
та, после је Н. постао друг, партизан, високи
партијски функционер, директор-саветник, а
Драгић је остао Илић.

537