Page 547 - KUCANJE

сти се, у тој туђини. Кроз нужнике побегну
обали морској, где је енглеска паробродска аген-
ција. Ту их спасе један Црногорац, Илија Р., и
одведе у Смирну, на француску лађу, којом су
отпловили преко Шпарте, Калке, Атине, Ко-
ринта на Крф, трошком руског конзула. Овај
Црногорац Илија био је каваз код енглеске ди-
рекције, и дирљиво је слушати попа Стеву о њи-
ховом познанству: „У Мањиси никога свога,
нигде српског језика – све непознато! Нас двоји-
ца, бојећи се потере излудили од страха, и тако
изнемогли и изгубљени као авети лутамо по
ћорсокацима. Кад на једним вратима, неке ве-
лике куће, као да нас сунце обасја, угледасмо
Црногорца. Приђемо му и почесмо разговор:
‒ Помоз Бог, брате!
‒ Јеси ли ти поп?
‒ Јесам!
‒ А јеси ли из Босне?
‒ Јесам. А ти брате?
‒ Ја сам Црногорац.
И онда почесмо жалити се и молити заш-
титу, док ће ти он:
– Не бојте се! Ја ћу вам својим јатаганом гла-
ве осећи и раку вам ископати, а не дам вас у ту-
ђе шаке!
Са Крфа отишли су на Цетиње, преко Будве,
са писмом руског конзула кнезу Николи, који их
лепо дочека и преда војводи Марку Миљанову.
Са Цетиња су отишли у Београд, по препоруци,
митрополиту Михаилу, који им даде добранску
парохију, у округу пожаревачком.
Поп Стеван је опет ступио у везу са Гавром
Вучковићем, архимандритом Серафимом Перо-

545