Page 63 - KUCANJE

Зоран Ђурић смиреног ума иде на посао зато
за њим остаје такав траг.
Ево, како је он примио вест о смрти мога
оца.
ДА БУДЕМО БЛИЖИ ГОСПОДУ

Било је тихо пролећно вече, седам сати,
Књижевно друштво Свети Ћирило и Методије у
припреми је колачарства за храмовну славу Цр-
кве Светог Ђорђа у Крушевцу. Пуно ситних и
крупнијих ствари потребно је уредити, о свему
мора да се мисли. Имамо срећу што је са нама
отац Драгић Илић, протојереј Цркве Светог
Ђорђа, неуморни прегалац за опште народно до-
бро, човек који је обележио овај крај својим
књигама о Мојсињској Светој Гори, о страдању
недужних грађана, жртава послератног комуни-
стичког терора. Тим више ми је чудно што се не
јавља, од пола пет га још зовем, мобилни му је
недоступан. Већ је седам сати, неке ствари нео-
дложно треба завршити, време пролази, брзо
„као сабља”, што каже моја мајка: „Док чујеш
фијук већ ти је за вратом”. У седам сати зове ме
отац Драгић, кратка реченица, суздржана, пуна
пригушених емоција. „Умро ми је отац, Зоране,
сахрана је сутра...” Следио сам се, све се преки-
нуло, не размишљам ни о чему више. Седим и са
своје терасе на Багдали гледам у даљини јасне
обронке Мојсињске Свете Горе, десно изнад
расадничких зграда израња месец – последња
четврт.
Размишљам о нама, људима. И наш живот је
тако подељен у четири дела, и ми имамо као
неке месечеве мене – када смо млади, када смо у

61