Page 65 - KUCANJE

достојан оца Војислава Илића који је читав
живот свој предао Цркви и Господу. А био је
свештеник Српске православне цркве у, за Ср-
бију и народ српски, најгорим временима ко-
мунистичке страховладе, у временима када су
многи Срби Комунистичку партију стављали ис-
пред свог српства и своје Србије, у временима
када су неки који себе и данас називају Србима
били спремни да се жртвују за своју компартију,
али не и за своју Србију. Често размишљам да
ли су они уопште и били Срби, јер припадаш
ономе у шта верујеш и за шта се жртвујеш; ако
верујеш у партију и жртвујеш се за партију, онда
је за тебе тешко рећи да си Србин. Отац Воји-
слав је често био између чекића и наковња, из-
међу комуниста и вере у Бога и у Србију и успе-
вао је да издржи све нападе и да опрости све
подсмехе, а онда је одлучио да се врати у свој
Јаловик.
Дошао је да још једном погледа ова брда,
ову цркву, ово небо. Дошао је да споји, да при-
веже што се раздвојило, да удене себе у земљу
својих предака. „Идем да легнем у кревет мога
оца”, рекао је на одласку из Крушевца за Јало-
вик. Нашли су га на земљи предака, у свом селу,
окруженог стаблима која су парала небо. Очи су
му биле испуњене, не сузама, не болом, већ ли-
шћем које трепери и светли, сунцем које га ми-
лује и залази.
Његове комшије међу којима и неколико
школских другова Војиних из оних дечачких
дана у Јаловику причају ми у хладовини код
Цркве Светог Луке о Воји, причају о његовом
последњем доласку. „Дошао је овде да буде са

63