Page 22 - NA POLA PUTA

+ + +

Сутрадан су стигли позиви за саслушање.
Нисам био у интернату када је стигао позивар.
Васпитач се понудио да прими мој позив, али је од-
бијен.
– Мора лично да прими и да се потпише! – био
је категоричан сувоњави човек онижег раста са по-
већом кожном ташном о рамену.
Пред вечеру, позивар је дошао поново. Био је
пословичан. Емпатија се од њега није ни могла оче-
кивати, иако је ушао у зграду Богословије да уручи
позив дечаку који је будући свештеник Српске пра-
вославне цркве. „Посао је посао”, „од тога човек
живи”, „мора да чува радно место”, рекли би се-
љаци из Барбатовца, тих година, сервилни према
залудним пословима комунистичке полиције. При-
мио сам позив. Мени је за сутра у осам сати ујутру
било наређено да се јавим у станицу милиције у
Улици Мајке Јевросиме, а мом другу у два по по-
дне у СУП код Аутокоманде. Те ноћи смо се до-
21