Page 103 - POBEDONOSCI

Рођен сам у црквеној кући Храма Светих цара
Константина и царице Јелене у Барбатовцу, у којој
су комунисти на Светог Стевана 1943. године убили
свештеника Илију Симића. Своје одрастање на му-
чилишту парохијског дома у ком се мој отац нас-
танио 1968. године, описао сам у књизи Топле сузе
на путу за Јерусалим – мојој „Аутобиографији о
другима”. Вечерас ћу рећи, први пут, и то како су
једне ноћи руке бездушника снажно залупале на
наша улазна врата. Нисам још имао десет година.
Отац је отпутовао у родно село, па сам у кући, ту
ноћ, био са мајком, две године млађом сестром и
седам година млађим братом. Мајка се силно упла-
шила и упитала: „Ко је?” Уместо одговора уследило
је снажније ударање у врата од меког дрвета. „Иди
сине, до прозора, види ко је”, нагнула се мајка к
мени и рекла ми полушапатом. Савлађујући страх у
себи стигао сам до половине кухињице с чијег про-
зора се могла видети терасица са улазним вратима.
Тада је рука бездушника одврнула сијалицу изнад
улазних врата. „Спољно светло”, како смо га у кући
звали, било је угашено. До зоре смо плакали, нари-
цали, вапили за милост и помоћ склупчани у кре-
вету, на оном истом месту где је убијен отац Илија
Симић, а они нису престајали да снажно ударају на
улазна врата и све прозоре. Мој отац, свештеник
Војислав Илић, тих дана, желео је да обнови над-
гробни споменик оцу Илији, пред барбатовачком
црквом. Комунисти су, после рата, овај споменик
порушили и бацили га у пољски клозет у барбатова-
чкој порти. Жеља за обновом овог надгробног спо-
меника разјарила је топличке комунисте, предво-
ђене Лудим Живком – носиоцем партизанске споме-
нице 1941. године.

102