Page 127 - POBEDONOSCI

емисији „Детињство” на Радио Београду новинарки
Светлани Ненадовић, која се посветила дванаесто-
годишњем записивању на магнетофонску траку при-
ча из детињства познатих људи (рад на овом про-
јекту преточила је у петокњижје Дете је отац чо-
века).

– Мој деда је са седам година из Санџака до-
шао у Крушевац. Побегао је од Турака са роди-
тељима. Скоро одмах по доласку, у размаку од не-
дељу дана, помрли су му и отац и мајка и он је остао
потпуно сам, без игде икога у непознатом месту.
Усвојио га је Крста Новаковић, свештеник. Стари,
заслужни свештеник кога се моја мајка сећала као
високог човека са огромном брадом. Полуслеп, се-
део је сваког дана у време кад ђаци иду у школу на
некој столичици пред вратима, деца пролазе, „Љу-
бим руку”, кажу, а он сваког пита: „Чији си ти?” Ко-
лико га је мој деда поштовао, сведочи најбоље то
што је своје име Новак Петровић променио у Новак
Новаковић и узео славу поочима. Тако је кренула ло-
за Новаковића.
Мој отац био је свештеник у Цркви Светог
Ђорђа у Крушевцу. Септембра 1941. године устани-
ци су, међу којима Кесеровић са четницима, мобили-
сали сељаке из околних села, па кренули да осло-
боде Крушевац. Слабо наоружани, нису, наравно,
успели у томе, али су изазвали Немце на одмазду.
Одлучено буде да казну спроведу над Циганима и
целу циганску малу, са женама, децом и старцима,
истерају из њихових кућа и сад се чека шта ће даље
бити. Крушевац блокиран, нигде живе душе на ули-
цама. Руља Цигана улети у наше двориште. И шта
мој отац уради? Обуче мантију, узме крст у једну ру-
ку, личну карту у другу и са обе дигнуте руке крене

126