Page 31 - POBEDONOSCI

Дренчи од стране патријарха српског Спиридона и
Збора велике цркве, и то, „повеленијем превисокаго
самодржца господина Кнеза Лазара”. Тај документ
регистроваће десет година касније (1858) Фрањо
Миклошић у свом делу „Monumenta Serbica”, а обја-
виће (1868) у „Гласнику Српског ученог друштва”
знаменити Јанко Шафарик. Стојан Новаковић у „За-
конским споменицима српских држава средњег
века”, из 1912. године, објавио је Потврдни свитак,
скоро у целини, са местимичним исправкама Шафа-
риковог читања под насловом: „Кнез Лазар и па-
тријарх Спиридон 1382, 2. марта, у Жичи одобравају
оснивање Манастира Дренче, задужбине монаха До-
ротеја и сина му Данила”.
Ако пажљиво прочитамо овај средњовековни но-
моканонски акт видећемо да у његовој аренги монах
Доротеј вели како са својим сином Данилом: „Цркв
сзидасмо в месте рекомем Дренча”, а на крају: „Си-
ја вса приложисмо, славнаго Введенија Пречистије
Богоматере в месте рекомем Дренча”.
Дакле, место се зове Дренча у коме је подигнута
светиња, али не назива се тако и манастир. Међутим,
ово не смета истраживачима (М. Валтровићу, 1874;
Милану Ђ. Милићевићу, 1876; Ф. Каницу и Д. Ми-
лутиновићу,1882) да манастир назову Дренча, узгред
спомињући: „У народу се још прича да се Дренча
звала и Душманица” (Милан Ђ. Милићевић, Кне-
жевина Србија, Београд, 1876, страна 719). Каснији
истраживачи преузимају назив Дренча ( др Вла-
димир Р. Петковић, др Радослав М. Грујић, Милош
Благојевић, Бранислав Вуловић и други) и он ће ос-
тати примаран у литератури.

30