Page 92 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

пуну земље и соли. Тада сам први пут видео Мр-
тво море, необично лепе боје, са сланим наслагама
на обали, без икаквог знака живота. Разгледницу сам
у албуму придружио светом граду Јерусалиму. Пи-
смо, лепог рукописа, посла Антоније из Горњег
Барбатовца, Топличанин руског порекла. Његов де-
да, носилац Крста милосрђа, после Октобарске рево-
луције напустио је Совјетију и учествовао у ослобо-
ђењу Србије. Он из своје родне куће на далеки пут
понесе само малу графику Прогнано звоно непознатог
аутора. Бољшевици су чинили велики прогон Руске
цркве. Храмове су рушили, с торњева бацали кр-
стове и стара звона, а многе вернике послаше у
прогонство. Једно звоно проглашено је кривим и
послато у Сибир у изгнанство. После рата одбегла
руска интелигенција није бирала посао по Топлици.
У барбатовачкој земљорадничкој задрузи вредни
Рус је неуморно радио, а у Дан одмора својим давно
школованим гласом појао за певницом у цркви.
– Ево, стоје ноге наше на вратима твојим, Јеру-
салиме! – певао је Антонијев деда божанственим гла-
сом по њивама барбатовачким, мукотрпно зарађу-
јући за хлеб. Псалме је знао напамет.
– Од комунизма се не може побећи – била
је партијска максима 1952. године када је праведни
Рус испустио своју намучену душу и настанио се у
Светој Земљи.
Син и унук не дођоше му на сахрану. Пред
улазак Црвене армије у Србију, њих двојица уте-
коше у Европу. Активисти нове власти уз револу-
ционарне песме, без попа, сахранише од комуни-
зма недовољно избеглог Руса изнад гробља у Гор-
њем Гргуру. Говор одржа Гиле Глиста, учитељ:

41