Page 103 - Zemlja s nadimkom

су се не само слушана него гутана, и сваки млађи
помишљао је у себи да и он оде до Јерусалима. Ха-
џије су се обично враћали духовно препорођени.
Они су се старали да имају у себи нечег вишег него
обични људи, нечег светитељског. Обично су носи-
ли тада браду и дуге хаљине, и чинили добра дела:
делили сиротињи, давали прилоге црквама и мана-
стирима; једном речи они су се старали да буду
надљуди. И махом уживали су поштовање своје
околине. Било је случајева да, кад се неки људи за-
ваде, место да иду на суд, они иду хаџији, обично
кажу, да је он Божји човек, како он каже онако нека
буде. Из породице Хаџи Стаменковића – брат Све-
тозара и Стојадина, а стриц Алексе Хаџи Стамен-
ковића – Доротеј (Драгутин) под утицајем прича са
хаџилука, око 1879. године отишао је у Свету Гору
и тамо се покалуђерио. Сада је архимандрит. Тако
је и монах Никодим (Никола) син Младена, а брат
Јевте Младеновића бившег ћурчије, од 1883. годи-
не у скиту Свете Богородице (Успенско – Богоро-
дични славјански скит). Његови сестрићи Х. Вла-
дислав и К. Николић били су такође на хаџилуку
1931. године. Из Крушевца је на хаџилуку 1931. го-
дине био и Хаџи Алекса Стаменковић, трговац.”
Мој отац је посетио Христов гроб. Он је напи-
сао књигу Душевни дневник, коју је штампала књи-
жара А. Малаћевић и Ђ. Будимовић 1888. године у
Крушевцу. Ја сам рођен две године пре тога. Отац
је браћи и мени оставио титулу хаџи и трговинску
радњу Браћа Х. Стаменковић, основану 1882. го-
дине. Ми смо само наставили тим путем. Кад сам
посетио Христов гроб, био сам председник Трго-
вачког удружења. Те године, на летње Свете Враче,
догодило се чудо у Крушевцу. Изгорео је до теме-

104