Page 101 - Zemlja s nadimkom

ХАЏИ АЛЕКСА СТАМЕНКОВИЋ

Ноћас прелиставам своју архиву. Ту су исечци
из новина, записници са седница којима сам пред-
седавао, писма, фотографије. А шта ми је друго и
остало после револуционарног терора, него да се
присећам како сам некада живео. Отели су ми све:
кућу и окућницу, трговинску радњу, новац, злато...
Тражили су и архиву. Рек’о сам им да сам је спалио
кад су Швабе улазиле у Крушевац, 1941. И, ево,
ноћас имам шта да радим. Завлачим руку у дрвени
ковчег и извлачим папире, к’о на лутрији. Шта ми
дође под руку то читам. Срећан је добитак за мене
свако читање. Да видим какав је ово текст, требају
ми наочаре. Е, то је одломак из књиге др Чедомиља
Марјановића Крушевац, штампана у Београду,
1933. године (стр. 52-53), О духовном животу ста-
рих Крушевљана: „За време Турака није било по
вароши ни звона. Знајући за то кнез Милош је
убрзо поручио већу количину звона, па их јe раза-
слао у сва већа места. Неописана је радост настала
у Крушевцу кад је зазвонило прво звоно. Не само
Крушевац, него и цела околина од Јастрепца и
Копаоника, па до Јухора и Благотина, слегала се у
Крушевац да чује српско звоно, и под звуцима
звона да уђе у цркву Лазарицу, да се Богу помоли.
Старци су за дуго причали својим потомцима са
каквом је свечаношћу обављен тај чин у Крушевцу.
И богослужење у црквама добило је свој свечани
изглед. Раније су се више кришом Срби састајали
те се Богу молили. Служба је морала бити ноћу да

102