Page 102 - Zemlja s nadimkom

их Турци и њихова деца не би каменицама и дру-
гим начином узнемиравали, а сада били су слобо-
дни. Могли су служити службу и по дану, те је сав
народ редовно у цркву одлазио и у глас црквене пе-
сме певао. Деца су у школи од својих учитеља учи-
ла одговарање на литургији, као и да читају апо-
стол, а учитељи су редовно певали за певницом, па
су деде и унуци сваке недеље и празника журили у
цркву, деде да слушају певање својих унука, а уну-
ци да их деде хвале. Па не само то, Срби су у сло-
боди смели носити литије по вароши и у пољу, због
тога кад се носила литија то је била свечаност над
свечаностима. Сваки еснаф имао је свој барјак (хо-
ругве), велики еснафи имали су велике барјаке које
су носили по 6-8 и 10 људи. За ношење барјака оти-
мали су се први људи, устабаше еснафа у томе су
предњачили.
Религиозни живот био је тако силан да сваки
имућнији човек који је имао вишка у иметку своме
помишљао је на то, да оде до Јерусалима, до Гроба
Господњег, да му се поклони, да види та света ме-
ста, да просвети ум свој, да облагороди срце своје,
те да се духовно препороди. То су хаџије. Хаџије
су обично одлазиле на месец, два, пре Ускрса,
преко Ниша и Солуна сувим, па онда лађом до
Јафе; а од Јафе камилама преко горе Ливана у Јеру-
салим. Враћајући се из Јерусалима ударили би на
Свету Гору, походили Хиландар и оданде преко
Солуна враћали се у свој завичај. Као успомену са
собом су доносили иконе, крстиће, бројанице и
друге предмете, које су обично поклањали прија-
тељима и познаницима. Око њих се обично ску-
пљало стотине слушалаца, и они су причали шта су
видели и шта су доживели. Та побожна предавања

103