Page 99 - Zemlja s nadimkom

ДР

Прислањам ухо уз стабло. Ништа се не чује. Не
дишем. Тупну, чух, нешто унутар дрвета. Гнез-
диште је овде, у јови, издубио детлић. Најпре је
отворио стабло својим кљуном, а онда се спустио
унутар њега. Гледао сам у скакутање његовог теме-
на црне боје, с црвеном мрљом на глави, у пра-
вилном ритму, како предвођено кљуном отвара ру-
пу у дрвету. А онда је заронио у стабло. Прислонио
бих ухо и ослушкивао вредног рудара: туп-туп...
После неколико дана изронио је из свог окна на
светлост дана по сламке и гранчице да патоше гне-
здо. На трен би застајао на грани старе тополе, крај
потока, осматрао нашу ливаду са три извора, а онда
атерирао на отвор гнезда у јовином дрвету. Таква
су била пролећа у мом детињству, кад сам ловио
птичија гнезда. Скупљао сам јаја. Иглом бих бушио
њихову покорицу, на врху и дну, а онда снажно
издувавао напоље слузави птичији заметак ‒ зла-
ћану животну течност. Потом бих узимао млаку
воду у уста и уштрцавао је унутра. Испрана јаја
остављао сам нанизана на конац да се суше. Нисам
се гадио од слузи. Имао сам страх само од овога, да
ли ћу добро чути ко је унутра. Тупну, поново. Кад
птица остави гнездо, на трен, и оде по храну, ловца
на гнездо може предухитрити змија, тако ме је пла-
шила мајка. Зато сам дуго ослушкивао свако стабло
и престрашено завлачио руку кроз рупу унутар
гнезда. Кад врховима прстију дотакнем сламке,
гранчице и топлину јаја, колена ми клецају на јови-

100