Page 8 - Zemlja s nadimkom

БЕЛАВА

Пред рат је све било другачије. Она је била ту.
Састајали смо се овде, на почетку потока Ђурђе-
лак. Било је то наше место. Једном је сишла у воду,
босонога. Била је рана јесен. Позвала ме је. Обувен
сам јој се придружио. Загрлила ме је, и пољубила.
Био је то мој први пољубац, и њен.
‒ Погледај ‒ рекла је ‒ Ти си Стружњак, а ја
Риљевинац ‒ показала је на њих, притоке, поточиће
који овде, у подножју велике планине, граде наше
место ‒ Ђурђелак.
Тако је и било. Дошао је рат. Она је неуморно
риљала ‒ радила земљу са својим родитељима.
Била је Риљевинац. Ја сам морао сваки дан да стру-
гнем ‒ променим своје место хајдуковања. Једном
су ме Немци затекли у родној кући. И док су они у
дворишту опкољавали кућу нудећи ми смрт, ја сам
ископао себи раку у пепелу угаслог огњишта наше
старе оџаклије. Гроб сам спремио ту где сам имао
најлепше тренутке у раном детињству: дуге зимске
ноћи, пуцкетање ватре и мирис буковине док на
дворишту падају крупне пахуље. „Само да их буде
што више до ујутру”, молио сам се. Легао сам у
своје гробно место, прекрио се пепелом тако да
сламчица из мојих уста извири по ваздух, пре него
што су Немци хрупили у оџаклију. „Само да
нестану”, молио сам се у пепелу огњишта дишући
на сламку. Други пут сам стругнуо иза куће и
сакрио се у нашем бунару. Потера је овај пут имала

9