Page 13 - Zemlja s nadimkom

ЛИНДЕ МИНДЕ

Ја сам, пре рата, завршио официрску школу у
„Обилићеву”. Професори су нам били Руси, избе-
глице. Били су то озбиљни људи. Али нису волели
комунизам. Сад кад размислим, можда сам уинат
њима, њиховом ауторитету, знању, недодирљиво-
сти заволео комунизам. Мој школски друг и цимер
у интернатској спаваоници био је члан Комуни-
стичке партије. Он је погинуо за време рата. Данас
је народни херој. Једна војна фабрика носи његово
име. Али њега никада нисам ценио. Кад год ми је
он проповедао правду, више сам желео неправду у
којој смо живели. Сад кад боље размислим, није то
пре рата, за време краља, ни било тако лоше. Исти-
на, било је богаташа. Али ако ниси био љубоморан
на њих, могао си мирно и лепо водити свој мали
живот. Чак, ако си желео много више од онога у
чему си рођен, могло ти се и ту посрећити. Један
мој друг из детињства, дете са села, постао је
милионер. Студирао је права у Београду. Ту се у
њега загледала колегиница, кћерка једног од најбо-
гатијих људи у земљи, а унука и праунука „трулих
богаташа”, како смо их звали. И тако је тај мој дру-
гар постао „трули мираџија”, како је сам себе звао.
Добро, ни ја ту нисам лоше прошао. Оженио сам
најбогатију девојку из нашег села и од њеног мира-
за купио плац, више од тридесет ари, на крај града.
После рата, кад се вратих из војне мисије у Нема-

14