Page 10 - Zemlja s nadimkom

МИЛЕ БРИЦА

Боље да сам остао у селу. Сад видим колико
сам погрешио. Човек се ионако с годинама враћа
природи, жели свој мир. А шта сам ја добио? Чла-
нак у Политици! О мом немиру пишу новине! А
имао сам све. Деду који ме је као дечака свуда во-
дио са собом. Лети би жирили свиње по планини.
Наша колиба, како ми је деда приповедао, иако је
била боса, имала је сламни шешир и одећу од ша-
ренолистог јавора. У њој сам, лежећи крај деде, чуо
најлепше приче. Овде сам имао и своје прво стадо
оваца од глине. Деда ми је ископао глину из обли-
жње јаруге и показао вајарство. Био је необично
вешт. Имао је дуге прсте. Од глине је вајао све.
‒ Голубићу ‒ тако ме је звао ‒ кажи жељу ‒ ре-
као би у нашој колиби.
‒ Ждребе ‒ пожелео бих.
И то је било довољно да гледам како се глина
ждреби у његовим прстима.
Ту јесен кад смо на вашару продали свиње, деда
ми је купио ждребе.
Али ја сам се школовао. Завршио сам пет раз-
реда гимназије и курс Бранине академије у Бео-
граду. Био сам неко време банкарски чиновник у
Смедереву. Кад сам отпуштен из службе, тражећи
посао, дођох овде, у Крушевац. Није било службе,
па прихватих да радим код берберина Милосав-
љевића. Ту ми од помоћи бејаше дедино вајарство.
Сад од косе обликујем, кажу, најбоље фризуре у

11