Page 11 - Zemlja s nadimkom

граду и сви ме зову: Брица. Управитељ основне
школе у Паруновцу Божидар Михаиловић био је
моја стална муштерија.
‒ Штета, Миле, што пропадаш. ‒ рече ми про-
шле године ‒ Познајем неке утицајне људе, па ћу
се побринути да добијеш службу.
Обрадовао ме је до неба.
‒ Миле, спреми документа. ‒ каза кад дође сле-
дећи пут на шишање ‒ Замолио сам народног по-
сланика Пешића да те протежира. Само он ових да-
на иде у Београд. Него, треба да човеку даш 1000
динара за путне трошкове.
Обрадујем се још више. Нисам имао пара. Узај-
мим се код другара 500 динара, замолим чика Бо-
жидара, како сам га звао, да ме причека за остатак
новца и предам му потребна документа.
После другог-трећег шишања усудих се да упи-
там докле се стигло.
‒ Све је у реду ‒ рече ‒ Налазио сам се са Пе-
шићем и заједно смо написали молбе Министар-
ству унутрашњих дела и Министарству финансија.
Како је време пролазило радост ме је остав-
љала. Замолим једног пријатеља да приупита наро-
дног посланика могу ли чему да се надам.
‒ Мени тај случај уопште није познат ‒ рекне
он.
Други пријатељ, убрзо, донесе ми исти одговор
од господина Милутина Пешића и сумњу да је Ми-
хаиловић задржао новац у своју корист.
‒ Заузећу се за младића само у том случају ако
овај одмах тужи суду управника школе ‒ поручио
је посланик.
Нема више радости. Станем да бринем.

12