У препуној сали Крушевачког позориштаг окупило се много људи жељих да чују истину о послератним стрељањима у Крушевцу. „Сви који су страдали евидентирани су Архиву именом и презименом“ - одговара Драгиша Милошевић, директор Историјског архива

Током уводног излагања, у име организатора, Петар Миладиновић је прочитао саопштење које је Војни ратни суд у Крушевцу издао 7. новембра 1944. године којим је, без спроведеног поступка, 29-оро лица осуђено на смрт стрељањем „због издајничке и противнародне делатности у служби окупатора и његових слугу“.

- Иако се зна да је егзекуција извршена је на Багдали и у Гарском потоку, чак ни данас, у 21. веку када су званично доступне све информације, није тачно утврђено колико је људи заиста стрељано. Желимо да сазнамо истину и изборимо правду за ове људе - поручио је Миладиновић.

СУДБИНА СВЕШТЕНИКА

Сагледавајући дешавања према подацима које је изнео у књизи „Топле сузе на путу за Јерусалим“, свештеник Драгић Илић се посебно осврнуо на судбину свештеника Божидара Јовановића који је службовао у Великом Шиљеговцу.

- Интересантно је да је отац Божидар, као и његов отац прота Аврам народни посланик Краљевине Србије који је 1917. пострадао од Бугара, пореклом из исте куће у Поповом Пољу у Херцеговини из које је свети Василије Острошки Чудотворац. После погубљења комунисти су одбили да предају његово тело породици. Као народном непријатељу имовина му је конфискована, а његова библиотека и архива које је наследио од оца са свим фотографијама спаљена је испред породичне куће у Великом Шиљеговцу. Данас се у дворишту свештеномученичке породице Јовановића налази сеоска амбуланта.

Међу бројним свештеницима који су описани у књизи „Топле сузе на путу за Јерусалим“ присутне Крушевљане посебно је заинтригирала судбина свештеника Јеврема Јеше Новаковић, оца чувеног режисера Новице Новаковића који је касније променио име у Новак Новак. Тадашњи парох крушевачки при храму Светог Ђорђа, брат апотекара и председника општине Крсте Новаковића, после дугог мучења погубљен је на Багдали 1944. године. Ни његовој породици није дозвољено да преузме тело. Отац Драгић је истакао и злочин који се крајем 1944. збио у порти манастира Светог Романа у Ђунису када су комунисти у једном дану у убили 18 богословаца и студената Богословског факултета.

Према запису Десимира Милосављевића, носиоца партизанске споменице који је био члан ратног суда, затвореници су били смештени у згради Крушевачке гимназије у којој је био центар окружне команде. „Кроз судски затвор прошло је до 250 затвореника за разна кривична дела. Од тога на најтежу казну осуђено је 40 одсто затворених, док су остали осуђени на временске казне или ослобођени“.

- Назире се цифра од око 100 људи, што је велики злочин с обзиром на то да је Крушевац имао свега 12 000 становника. То би било еквивалентно томе да се данас 600 људи стреља у овом граду. Осим тога треба имати у виду и репресије које су трпели чланови њихових породица којима су често ускраћивана основна грађанска права.

Посебно бих напоменуо да је то био први случај када се у нашој националној историји појављује појам масовних гробница, односно да тела убијених никада нису предата породицама да их достојно сахране. Пре тога, чак и када су по наредби краљева стрељани осуђеници, тела су морала бити предата њиховим породицама. То је било неприкосновено право потомака. У овом случају партизани су даноноћно чували страже крај хумке својих жртава. Сви који су покушали да упале свеће на стратишту, грубо су отерани. Пријатељи породице Љутић покушали су крадом, једне ноћи крајем новембра 1944. да, и поред комунистичких стража, откопају кафеџију Драгослава и његове синове Предрага и Михајла. У првој хумци коју су откопали пронашли су оца Божидара Јовановића. Препознали су га по карактеристичној свештеничкој крагни. Ипак, наишли су стражари и најурили их - каже отац Драгић.

Решењем окружног суда у Крушевцу које је донето 8. априла ове године, свештеник Божидар Јовановић је рехабилитован. Ипак, истом одлуком Суд је констатовао да, иако му је конфискована сва имовина, „економска рехабилитација за сада још није могућа“ те ће се право на накнаду штете на конту конфисковане имовине рехабилитованих лица уредити посебним законом како је то прописано одредбом члана 8 Закона о рехабилитацији.

- То нам даје једну велику наду да ће истина и правда победити и у овом делу света. У 20. веку који ће за Србе остати упамћен као век масовног страдања, ми немамо статистику ко је и како страдао. Ако желимо да зауставимо страдања нашег народа мораћемо, без обзира на веру, идеолошка убеђења, пол и националност, да имамо попис свих који су пострадали. Из најновије историје знамо колико савремени свет води рачуна о томе да не страда неко ко је невин. Нек је и једна једина душа невино страдала заслужује да буде поменута и рехабилитована. Нико не може бити осуђен без ваљаног судског поступка, и Србија дефинитивно мора достићи тај цивилизацијски ниво - поручио је отац Драгић Илић.

У наставку трибине гостима се обратио проф. др Зоран Јеротијевић, истичући пример да је на новчаници од 5000 динара, која се појавила почетком 2001. године, налази слика највећег српског правника и историчара Слободана Јовановића док је још носио епитет ратног злочинца, да би тек 2007. био рехабилитован.

- Према последњим подацима које је изнео Милосав Самарџић, процењује се да је у Крушевцу и околини срељано око 7.000 људи. До пре неколико година учили су нас да су Немци у Крагујевцу и Краљеву стрељали 13.000 Срба. Званични подаци говоре да је стрељано 2.050 људи у Краљеву и 2.390 у Крагујевцу, што је много мање него што су комунистички историчари хтели да прикажу. На жалост, много већа стрељања српски народ је доживео од партизанских јединица. Последње стрељање извршено је на стадиону ФК“Борац“ у Чачку, а ако објединимо Краљево, Крушевац, Варварин и Чачак долазимо до цифре од око 20 000 људи. То је скандалозно ако се узме у обзир да је, према књизи „Губици Срба у Другом светском рату“ др Животија Ђорђевића, од децембра 1942. до половине 1944. мање Срба побијено од Немаца него што су то после рата то урадили комунисти. Конкретно у Београду, само у једном дану, стрељано је 12 000 људи - истакао је др Зоран Јеротијевић, професор на Привредној академији у Новом Саду.

Жртвама које су стрељане на Багдали опело је први пут обављено 1993. године. Од тада сваке године на Видовдан обавља се помен код крста, а постоји иницијатива да се на том месту подигне спомен-храм. Према подацима које смо добили из Историјског архива града Крушевца, током Другог светског рата у Крушевцу и околини, заједно са људима који су умрли у логорима, укупно је страдало 3113 људи.

„ЗАШТО БИ ПРИКРИВАЛИ БРОЈЕВЕ?!“

- Сви који су страдали евидентирани су Архиву именом и презименом - наглашава Драгиша Милошевић директор Историјског архива. - Када је реч о стрељању које је извршено 1944. године после ослобођења, заиста је нејасно зашто се упорно потенцира да је у Крушевцу стрељано око 6.500 људи. При томе нигде се не помиње извор податка. Ако неко има податак, мора да има и аргумент којим ће га потврдити. Као директор установе која се бави заштитом архивске грађе Крушевца, одговорно кажем да је у Крушевцу, после пресуде Војног ратног суда 1944. године, стрељано 29-оро људи на Багдали. После тога није било никаквих јавних стрељања. Постоји могућност да овај списак није коначан јер се у подацима којима располажемо 33 особе воде као нестале. Хипотетички гледано, највероватније да су их 1944. Црвеноармејци покупили и одвели у сабирни логор који се налазио у Параћину.

Према истим изворима од стране НОВЈ и ОЗНЕ погубљено је укупно 133 лица, међу којима је и 29-оро стрељаних на Багдали. Ипак, наш саговорник напомиње да се ту убрајају и: Ћазим Мехмедовић, Нада Поповић, Богиња Михајловић и Милан Ивић Јунак, који су припадали Партизанском покрету.

- Логично се поставља и питање коме је од нас, који смо радни век провели на овим пословима, у интересу да прикријемо неки број? Осим тога, стрељати за месец дана 6000 људи је огроман број, и та тела свакако не би могла да се сахране на месту које је крстом обележено на Багдали. Који су то људи побијени ако је у Крушевцу после ослобођења живело око 12 000 људи. На Слободишту, које обухвата много већи простор, стрељано је 630 људи.

Као историчар сматрам да треба исправити сваку грешку, без обзира да ли је направљена намерно или ненамерно. Ако не можемо оживети несрећника који је пострадао, свакако да треба скинути црну мрљу због које су испаштали његови потомци. Сигуран сам да је две трећине тих људи било невино. Конкретно имам документ о случају где су се комшије посвађале око међе. Из освете један од њих пријавио је другог ОЗНИ, нашао два лажна сведока, и по систему „Два без душе - један без главе“ - човек је био стрељан ни крив ни дужан. Много је људи који су из истих разлога завршили на Голом отоку. Али сам изричито против тога да се опраштају грехови онима који су их починили на име политичке подобности. Лично сматрам да би требало урадити ревизију свих процеса, преиспитати доказе који су тада били приложени, и скинути црни барјак њиховим породицама које треба да живе мирно - напоменуо је Милошевић.

 Н. Ницовић

izvor : GRAD Kruševac