Моји су сви били чланови Комунистичке партије. Идеолошки је најдаље догурао мој отац, предавао је марксизам. Политички је најбоље стајао стриц, био је дугогодишњи председник Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Због тога су према мени сви били сервилни у граду.

Док сам ишао у школу моји другови су гледали да буду примећени код мог оца и положе марксизам, који је тада био озбиљан предмет. После школовања сви су гледали да се приближе мом стрицу, како би добили какав-такав посао. А онда су дошле промене у мојој земљи. Они људи за које сам највише значио док су се школовали и тражили посао били су сада, одједном, моји подсмевачи. Почели су да ме зову Црвени. Марксизам је укинут. Знали су да мој отац више неће предавати њиховој деци и рођацима. И да није било стрица ко зна како бих прошао. Можда бих у нашој малој средини био нови Ђордано Бруно. Од ломаче нас је спасио стричев политички инстинкт. Он, додуше, никад није ни био комуниста, већ функционер. Зато се тако добро и снашао. У ССРНС је упознао људе из свих сталежа. Општинска конференција бројала је 105 делегата. Месне конференције ССРНС давале су 60 делегата. Веће Месне заједнице делегирале су по два, а мање једног представника.

Друштвено-политичке организације имале су 20 делегата. Општински комитет Савеза комуниста Србије (СКС) давао је 5, Општинско Синдикално веће 5, Општински одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата (СУБ-НОР) 5 и Општинка конференција ССО 5 делегата. Друштвене организације, друштва и удружења грађана имала су 22 делегата. По једног представника имали су: СРВНС, Црвени крст, СОФК-а, Савет за социјално васпитање и бригу о деци, Удружење пензионера, Народна техника, Пасионерске организације, Удружење здравствених радника, Удружење инжињера и техничара пољопривреде, Удружење машинских инжињера и техничара, Удружење правника, Удружење економиста, КП заједница, Покрет горана, Удружење православних свештеника, Удружење ловачких организација, Стрељачки савез и остала струковна удружења, а по два делегата давале су хуманитарне организације, друштвене организације и колективни чланови ССО. Свог делегата имала је НИРИО „Победа”, и гарнизон ЈНА и Штаб територијалне одбране и цивилне заштите. Ови људи данас су у свим партијама у моме граду.

Ни једна од тих странака нема потребну већину да сама „врши власт” ‒ како ту делатност од кад знам за себе зову у мом родном месту. Зато најразноврсније политичке коалиције владају општином. Е, ту је мој стриц незаменљиви модератор, као њихов стари председник. Мене и мог сина више нико не зове Црвени. Сви ћуте и чекају да виде даље шта ће бити. Знам да их мој отац није учио да такви буду. Предавао им је нешто сасвим друго. Стриц је још мање крив. Он им је давао посао да не буду овакви. Од скоро ми моји кумови признају да су били Титови пионири и носили црвену мараму, око врата, и то бесплатну. Сервилни су према мени као никад раније. Ваљда се и то учи с годинама.

Не зову ме више Црвени. Сад сам за њих господин Вељко Петровић. На свему хвала стрицу, што ме запосли као директора у својој приватној банци, те ја одобравам најповољније кредите у граду.