Боље да сам остао у селу. Сад видим колико сам погрешио. Човек се ионако с годинама враћа природи, жели свој мир. А шта сам ја добио? Чланак у Политици! О мом немиру пишу новине! А имао сам све. Деду који ме је као дечака свуда водио са собом. Лети би жирили свиње по планини. Наша колиба, како ми је деда приповедао, иако је била боса имала је сламни шешир и одећу од шаренолистог јавора. У њој сам, лежећи крај деде, чуо најлепше приче. Овде сам имао и своје прво стадо оваца од глине. Деда ми је ископао глину из оближње јаруге и показао вајарство. Био је необично вешт. Имао је дуге прсте. Од глине је вајао све.

‒ Голубићу ‒ тако ме је звао ‒ кажи жељу ‒ рекао би у нашој колиби.

‒ Ждребе ‒ пожелео бих.

И то је било довољно да гледам како се глина ждреби у његовим прстима.

Ту јесен кад смо на вашару продали свиње деда ми је купио ждребе.

Али ја сам се школовао. Завршио сам пет разреда гимназије и курс Бранине академије у Београду. Био сам неко време банкарски чиновник у Смедереву. Кад сам отпуштен из службе тражећи посао дођох овде, у Крушевац. Није било службе, па прихватих да радим код берберина Милосављевића. Ту ми од помоћи бејаше дедино вајарство. Сад од косе обликујем, кажу, најбоље фризуре у граду и сви ме зову: Брица. Управитељ основне школе у Паруновцу Божидар Михаиловић био је моја стална муштерија.

‒ Штета, Миле, што пропадаш. ‒ рече ми прошле године ‒ Познајем неке утицајне људе, па ћу се побринути да добијеш службу.

Обрадовао ме је до неба.

‒ Миле, спреми документа. ‒ каза кад дође следећи пут на шишање ‒ Замолио сам народног посланика Пешића да те протежира. Само он ових дана иде у Београд. Него, треба да човеку даш 1000 динара за путне трошкове.

Обрадујем се још више. Нисам имао пара. Узајмим се код другара 500 динара, замолим чика Божидара, како сам га звао, да ме причека за остатак новца и предам му потребна документа.

После другог-трећег шишања усудих се да упитам докле се стигло.

‒ Све је у реду ‒ рече ‒ Налазио сам се са Пешићем и заједно смо написали молбе Министарству унутрашњих дела и Министарству финансија.

Како је време пролазило радост ме је остављала. Замолим једног пријатеља да приупита народног посланика могу ли чему да се надам.

‒ Мени тај случај уопште није познат ‒ рекне он.

Други пријатељ, убрзо, ми донесе исти одговор од господина Милутина Пешића и сумњу да је Михаиловић задржао новац у своју корист.

‒ Заузећу се за младића само у том случају ако овај одмах тужи суду управника школе ‒ поручио је посланик.

Нема више радости. Станем да бринем.

Уочи Свете Петке, ето ти Михаиловића на шишање:

‒ Шта брбљаш ти по вароши? ‒ упита ме. ‒ Ти си своју каријеру завршио. Налазио сам се са Пешићем и разговарао с њим, али је он одбио да те протежира. Нашао сам утицајнијег човека, али сада ћу да му повучем документа, јер нећу више да радим са балавцем. Ти си мени новац дао за банкет кад добијеш службу. Тужи ме само, па ће да ти оде глава као и ономе који те је подговорио да ме тужиш.

Оста ми само брига и брига.

Јуче ми дођоше на шишање и посланик и управитељ школе у пратњи господина Новице Алексића, школског надзорника.

Тражили су да испричам и како сам се зарадовао и како бринем, и како је било. Кад заврших, скочи посланик са столице, па се унесе управитељу школе у лице:

‒ Зликовче, подлаче! Зар да ми ти каљаш образ? Зликовац си ти и никтов кад си могао овог јадника да опљачкаш.

Управитељ школе рипи на ноге, извади револвер и испали два метка на посланика.

Порезник господин Славко Стојановић, који је чекао шишање, обавестио је полицију.

Новинар, потписао се Б. И., објавио је данас, 1. новембра 1934, на седмој страни, у Политици чланак Пуцњава у крушевачкој берберници, Управитељ основне школе пуцао је јуче на посланика г. Милутина Пешића и једног берберског помоћника, а после тога је хтео да изврши самоубиство. Ту је и посланикова фотографија, после једног шишања косе и фазонирања бркова код мене, Мила Брице.