Пред рат је све било другачије. Она је била ту. Састајали смо се овде, на почетку потока Ђурђелака. Било је то наше место. Једном је сишла у воду, босонога. Била је рана јесен. Позвала ме је. Обувен сам јој се придружио. Загрлила ме је, и пољубила. Био је то мој први пољубац, и њен. 

‒ Погледај ‒ рекла је ‒ Ти си Стружњак, а ја Риљевинац ‒ показала је на њих, притоке, поточиће који овде, у подножју велике планине, граде наше место ‒ Ђурђелак. 

Тако је и било. Дошао је рат. Она је неуморно риљала ‒ радила земљу са својим родитељима. Била је Риљевинац. Ја сам морао сваки дан да стругнем ‒ променим своје место хајдуковања. Једном су ме Немци затекли у родној кући. И док су они у дворишту опкољавали кућу нудећи ми смрт, ја сам ископао себи раку у пепелу угаслог огњишта наше старе оџаклије. Гроб сам спремио ту где сам имао најлепше тренутке у раном детињству: дуге зимске ноћи, пуцкетање ватре и мирис буковине док на дворишту падају крупне пахуље. „Само да их буде што више до ујутру”, молио сам се. Легао сам у своје гробно место, прекрио се пепелом тако да сламчица из мојих уста извири по ваздух, пре него што су Немци хрупили у оџаклију. „Само да нестану”, молио сам се у пепелу огњишта дишући на сламку. Други пут сам стругнуо иза куће и сакрио се у нашем бунару. Потера је овај пут имала и пса трагача, који је лајао на бунар. Прибио сам се уз камени зид, спустио се на дно бунара који је то лето имао два метра воде, и опет дисао на сламку. 

Сад кад овде седим, у ноћи, крај Ђурђелака и чекам да одем на њену свадбу, имам утисак да опет дишем на сламку. 

+ + + 

Тихомир Милутиновић Белава из села Купци, крај Крушевца, хајдуковао је све до 1947. године. Учесник је Другог Топличког устанка, који је у овом делу света вођен против нациста и комуниста. Прве послератне јесени убио је на сеоској свадби младожењу, кума и старојка. Његова сламка је престала да прима ваздух следећег пролећа, некако око Ђурђевдана.