Писмо др Слободана М. Ненадовића, човека који је истражио задужбину цара Душана

''Поштовани господине Драгићу,

Београд, марта 2001. године           

Са највећим уживањем прочитао сам Вашу књигу ''Мојсињски меандри'', како се то каже:'' на душак'' из више разлога. Најпре, јер је Ваше приповедање толико занимљиво и што се каже ''питко'', а садржаји Ваших прича почивају на одличном познавању краја о коме пишете, од-личном познавању историјских догађаја и прилика са нагласком, како су се они одразили на душу и сам народ, на одличном познавању многих легенди у вези са објектима, о којима говорите и на крају, што Вам је и струка, одличном познавању тео-лошких ставова. Само сам још једном такву дивну књигу, сличну Вашој, а уз то и дубоко мисаону, прочитао. Било је то давно, а књига се зове ''Тихи глас''. Написао ју је покојни епископ браничевски Хризостом иначе мој годину дана старији школски друг.

Можда је ова Ваша књига написана као ''по мери'' за мене, јер ја, с једне стране, волим кратку причу, а у мојим дубоким годинама не могу да читам дугу и ''тешку'' литературу, макар да је она чак добила и светско признање, као што је, на пример: ''Хазарски речник'' (Ипак сам га прочитао!). Ваша књига мени лежи и из личних разлога, јер сам ја провео пола века са народом, обилазио таква црквишта, слушао легенде о њима, па и нешто писао .

Ниједног тренутка нећу прихватити такву глупост Тарабићевог пророчанства: ''Срби ће изглупити и глупити све више и више. Људи ће мислити да све знају, а ништа знати неће. Срби ће се одвајати једни од других, па ће говорити: Ја нисам Србин, ја нисам Србин.'' То ће бити са политичким полтронима ниских моралних вре-дности, политичким превртљивцима (могу бити чак и врло учени, стручни, на високим положајима, академици итд). Али, онај Србин кога ја познајем и са којим сам провео пола века у раду са њиме, само ће на све те атаке на његову личност, које је вршила комунистичка власт над њиме у нашој земљи пола века, а у Русији још и више, кратко рећи: ''Само губе време''. О томе сам и ја написао једну причу, на жалост, још не штампану. У томе је била велика заблуда свих и наших и руских и светских кому-ниста, да они стварају ''новог човека'', а избрисаће све из његове прошлости, јер ће ново време почи-њати од њих. И зато су сви наши највећи умови и великани прошлости, од Светог Саве па надаље избачени из уџбеника наше деце, али се ту нашла слика једног Азема Власија! Не ствара се нови човек тиме што му се брише култура, обичаји, национална обележја, јер се не постаје ни лекар ако неко обуче бели мантил, нити маршал, ако обуче генералски шињел и стави маршалске еполете. То су глумци и то су Тарабићеви глупаци. Прави народ је остао оно што је, а они су отишли сви који су тако радили на ђубриште историје.

Када сам полазио на рад у Студеницу 1945. године, у јеку пропаганде ''стварања новог човека''. чак су и београдски студенти етнолози, који су морали да упознају тог српског сељака, исто говорили, јер су тако учени, а ништа даље од Топчидера нису видели. А ја сам у Студеници и целом том рашком крају видео тог правог Србина у коме још живи онај прави средњи век: у обичајима, у језику, у нарави... Послаћу Вам да прочитате моју причу: ''Слава у Палежу'', која је штампана у ''Књижевним новинама''.

Гдегод су старе цркве или рушевине, народ та места назива: црквишта и црквине, а стара гробља: римско, џиновско, јеврејско... О народним леген-дама писао је и Толстој у својим причама за народ. Тако описује случај, када је један епископ хтео да се увери да три пустињака живе на једном острву, а за које народ говори да су свеци и чудотворци, да види какву веру исповедају и да их поучи, ако треба, правој вери и Православљу које он исповеда. Зауставио је лађу и хтео је са чамцем да се искрца на острво. Пустињаци га примете, где чамац иде ка острву и пођу му пешке, преко мора, у сусрет. Кад је то епископ видео, вратио се назад чамцем и рекао: ''Ви сте прави Божији људи, када идете пешке преко мора''.

Код Вас се у причама преплићу истинити дога-ђаји, историјске личности, разна времена... Легенда може имати и стварну подлогу. У то сам се уверио при откривању старе цркве и живописа из три-наестог века у скиту код Хиландара. Али може бити и потпун производ маште. Код археолошких истраживања ни легенду не треба занемаривати. Локално становништво увек, чак боље од архе-олога, зна, да: ''Има ту нешто''. Нађе опеку старог формата, зарђали новчић, али и византијски оловни печат, наиђе на гроб, неку рупу, тајни тунел'' кроз који је пропао онај во'' и обично тражи закопано злато цара Радована. А, као што знате, има и тога: златни накит и маске грчког сахрањеног ратника код Петрове цркве код Новог Пазара, златне маске из Македоније, хиљаду златника зазидано у једном зиду конака у Студеници... Путник, који је дао оно мишљење о старим српским гробљима површно их је видео. Истина, зарасла су многа у трњаке и нису као она војничка у Немачкој још од Наполеонових ратова и другде. Али, на нашим старим гробљима осамнаестог и деветнаестог века, на надгробним споменицима (они површни говоре само о ''крај-путашима'') изражена је сва права народна умет-ност, пластика, сликарство, поезија, обичаји, на-родни живот. О томе постоји велика литература, а ја ћу Вам послати само један мој чланак о старом гробљу села Трепче. 

Много бих могао са Вама да дискутујем о причама из Ваше књиге, али, на крају да Вам дам још неке практичне савете, а нарочито, ако штам-пате друго издање: 1) Дајте општу скицу положаја свих тих цркава или црквишта 2) Податке о исто-ријским догађајима везаним за причу (Ко од омладине зна за разне српско-турске и српско-бугарске ратове) 3) Податке о људима које спомињете: Валтровић, Ризнић, Милојевић, Пет-ковић... 4) Објашњења стручних термина 5) Ако се може и фотографије и техничке снимке објеката. Разуме се, то поскупљује много књигу, а тражи и додатни напор.

С поштовањем

др Слободан М. Ненадовић''