Причом и причањем раскриљујући двери „Мојсињске Свете Горе по трагу рушевина старих манастира” јунаци ове, колико необичне толико драгоцене, књиге богослова Драгића Илића данашњем читаоцу нанову откривају скоро заборављени географски и духовни простор једне од „Капија Србије”.

Са уверењем, које се на завршетку књиге исказује у поенти, да је живот „у ствари, меандричан”, ово књижевно хододарје, у занимљивим и сликовитим приповестима, оживљава призоре историјске и верске националне прошлости. А ти „призори” су наративно функционално појачани митским сликама и сугестивним поређењима са делима класичне старине.

Подстакнуто исихастичким молитвеним тиховањем, композиционо уједначено и значењски поливалентно, евокативно приповедање у МОЈСИЊСКИМ МЕАНДРИМА Драгића Илића садржи и оно неименљиво, а делотворно од патине и дражи древног, првобитног. Оно што се у животу препознаје и осећа и као драгоцење, са духовном радошћу, смерно приноси „на пролазни дар ради Непролазног”.

Из рецензије

Милете Аћимовића Ивкова