Из рецензије Истраживање прошлости представља сложен посао, нарочито ако се ради о времену из кога нема много писаних извора. Тада је истраживач на муци. Историографија зна и за друге изворе као што су, на пример, казивања која се преносе с колена на колено. Време би учинило своје и штошта би се пре-дало забораву да се не нађу заљубљеници у историју свога краја какав је свештеник Драгић Илић. Нека казивања која је сакупио имају понешто нест-варног, измишљеног и додатог. Но, то не значи да их треба одбацити. Напори да се отргну имена наших ближњих од заборава су тешки јер историја није забележила случај да су ратни противници водили „књиго-водство смрти", то јест бројали жртве, и тако пру-жили савременицима или потоњим генерацијама прилику да до детаља описују догађаје. Из тих разлога није могуће с већом сигурношћу утврдити жртве ратова па истина о њима често остаје у сфери нагађања.
173
У тумачењу ратне прошлости има двојног манипулисања: једно је победничко, а друго побе-ђеног. Једни умањују број ратних жртава како би смањили одговорност због својих злочина, други их повећавају како би још више оптужили противника. Јерусалим је метафора народа израиљског. Јерусалим је, за нас хришћане, град где се на-лази гроб Господњи. Наша Србија је пуна гробова знаних и незна-них људи. Срби морају да се сећају својих предака барем на начин како су се прогнани Јевреји сећали Јерусалима, што је описано у седамнаестом псал-му Давидовом: ,,На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона(...) Ако забо-равим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави дес-ница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља својега".

Др Вељко Ђурић