ЈЕДАН РАСКОПАНИ СВЕТЛИ ГРОБ

          Пре неки дан видех на старом крушевачком гробљу да је раскопан гроб проте Милуна Стојадиновића и протинице Даринке. На њиховом гробном месту сада лежи мермерна плоча и надгробни споменик другог човека – сахрањеног у њихову раку! Протин споменик остављен је да лежи на земљи недалеко од његовог гробног места. Човек који је примао писма од светог Николаја Жичког, светог исповедника Доситеја Загребачког, патријарха Гаврила Дожића; имао синовца председника Краљевске владе Милана Стојадиновића... дочекао је да му гроб буде раскопан! У књизи Куцање, објављеној на Божић ове године, Е-књига на сајту Књижевног друштва свети Ћирило и Методије, о проти Милуну Стојадиновићу писао сам:

„У књизи Птице из Наиса писао сам како сам открио споменик проте Милуна Ј. Стојадиновића на старом крушевачком гробљу:

          „Има томе десет година кад постадох свештеник при Цркви Светог Ђорђа у Крушевцу. У то време још није био завршен нови парохијски дом, па смо нас седморица свештеника имали на располагању две канцеларије у старој црквеној кући, подигнутој пред Балканске ратове. У њеном пространом предсобљу, из кога се улазило у малу крстионицу, скромне канцеларије, магацин и собу за црквењака, пажњу ми је привукла лепа споменплоча и стари ормарић с књигама. „Ову кућу подиже и поклони Цркви Светог Ђорђа Мара Филипа Јовановића, трговца из Крушевца, за спомен свој и свога супруга Филипа, 1912. године”, пише између мермерних ликова Филипа и Маре, задужбинарски загледаних у придошлицу, које је потписао мајстор Ђертото. Прво слободно време искористих да прегледам стари ормарић с књигама. Он ме је неодољиво подсећао на сеоску библиотеку старог српског ратника из мог детињства, с предратним насловима Српске књижевне задруге у првом плану. Древни часописи и мало књига богословске садржине, уз нешто архивске грађе, почивали су затворени у доњи део ормара. Ту нађох дело проте Милуна Ј. Стојадиновића Српска Голгота споменица са стазе живота, штампано 1940. године у Крушевцу. Пошто прочитах ову књигу, упитах за њеног аутора, најпре свештенике, а онда народ. Међутим, нико од мојих саговорника не знаде ништа да каже о проти Милуну. После тога више пута сам читао Српску Голготу и носио се мишљу да посетим архив епархије нишке с надом да ћу ту открити ко је њен аутор. Једном упитах и епископа, али ћутање о проти Милуну се не прекиде. Све моје знање о њему заснивало се на претпоставци да је пореклом из Стопање, будући да је породица Стојадиновић некада живела у овом селу крај Крушевца. После пет година, у Крушевцу је штампана књига Животија Живановића о Стопањи. Он је рођен у овом селу и годинама је истраживао његову историју. Једном га упитах да ли му нешто значи име проте Милуна Стојадиновића.

– Како да не – одговори писац и рече ми неколико цртица из протине биографије, упућујући ме на Лесковачки зборник:

– Ту сам читао један рад о њему.

         Тако открих рад проте Драгутина Ђорђевића о проти Милуну Стојадиновићу у Лесковачком зборнику за 1992. годину. После читања протине био-библиографије оживех сећање на своје рукоположење у чин презвитера у лесковачкој цркви. Тада сам имао част да упознам проту Драгутина Ђорђевића, народног просветитеља и најбољег познаваоца живота и обичаја у лесковачкој Морави. У биографији проте Милуна недостајала је година упокојења и место где је сахрањен.

– У Стопањи није сахрањен, сигурно – рече ми Животије Живановић.

Два пута сам ишао у Јавно комунално предузеће „Крушевац” и од њих тражио да погледају своје старе књиге, не би ли у њима пронашли гробно место знаменитог проте.

– Не, он није сахрањен на старом крушевачком гробљу – добих последњи одговор.

Годину дана касније, сахрањивали смо једног мог парохијанина на старом крушевачком гробљу. Кад приђосмо раки, угледах крај ње старински, мало нагнут, споменик од пешчара с необично великом заједничком фотографијом седог свештеника с камилавком, продуховљеног лика и његове супруге. Приближих му се и прочитах: „Овде почивају и чекају опште васкрсење и живот будућег века прота Милун Ј. Стојадиновић (1864-1941) и његова супруга протиница Даринка (1866-1934)”, а онда се прекрстих од чуда.”

          Прота Милун Ј. Стојадиновић био је у своје време најелитнији српски свештеник. Мени чини посебну част то што је он био и катихета крушевачке гимназије – школе у којој више од десет година предајем веронауку. Иначе, он је заслужан за подизање цркве у Лесковцу, у којој сам рукоположен за презвитера 1995. године. Приложник и добротвор ове цркве био је Михајло Пупин. (Лесковачки гласник, уредник Сретен Динић, бр. 11, Лесковац, 1935. година, стр. 3) Прота Милун је као сиромашни ученик београдске богословије морао једно време да послужује по богатијим кућама, па је тако био запослен у кући књижевника Лазе Лазаревића. Касније је прота радо бринуо о даровитим ђацима – као што је био његов синовац Милан Стојадиновић, у српској историји записан као председник краљевске владе. Интересантно је да је утицај стрица био видљив код младог Милана Стојадиновића и у одабиру тема његових првих штампаних радова. Тако је будући председник краљевске владе 1909. године штампао у Београду књигу О регулисању парохија. У књизи Ни рат ни пакт Милан Стојадиновић пише о својим школским данима: „За Краљеве награде које су се делиле на дан Светога Саве буде једне године расписана тема из Црквеног права: о материјалном издржавању свештенства, које је онда живело у врло бедном стању. Мој стриц, Милун Ј. Стојадиновић, био је протопрезвитер у Лесковцу. Код њега сам пронашао доста материјала о томе питању, а у његовој кући сам видео како у ствари живи српски парохијски свештеник. Да бих добио податке, особито о стању православног свештенства у Аустро-Угарској путовао сам у Сремске Карловце и у библиотеци српске Патријаршије прегледао дотични материјал и разговарао са неким познаваоцима тог питања. На тај начин мој рад је био добро документиран да сам добио Краљеву награду, што је било велико одликовање за једног младог студента.”

         Проту Милуна су познавали и ценили најзначајнији људи свога доба у српском народу. Патријарх Гаврило, на Савиндан 1939. године, му пише: „Приликом данашњег Вашег славља седамдесет пете годишњице живота и педесет пете годишњице Ваше ревносне службе Богу и народу шаљемо Вам уз Наш Патријарашки благослов најсрдачнија честитања.” Свети Николај Жички пише: „Нека би благи Господ благословио венац лета његових и учинио га плодовитим на духовној њиви Својој до краја – и преко краја. Амин. Боже дај!” Свети исповедник Доситеј Загребачки пише: „Срдачно честитам прославу седамдесет пет година живота и педесет пет година службе Богу и народу.” Своје честитке слављенику тада су упутили: епископ нишки др Јован, Његова екселенција председник краљевске владе др Милан Стојадиновић, министар правде Милан Симоновић, народни просветитељ Сретен Динић, многи свештеници, протин кум Влада Теокаровић, индустријалац из Параћина, и многи други.

         Стари прота, годину дана касније, 1940. године у Крушевцу штампа књигу Српска Голгота споменица са стазе живота. Он се тако одазива, како вели у предговору ове књиге, на распис Светог архијерејског синода, којим се апелује на свештенике – страдалнике из Првог светског рата да своје сећање запишу како би се „штампала једна Споменица која би у потпуности очувала успомену на све националне и црквене мученике.” „У том циљу ја сам послао нешто мало материјала на употребу, али то је недовољно, а све не би ни могло стати у општу Споменицу. Зато сад износим у овој књизи шири опис свега што сам лично преживео као одјек ондашњега крика, нека чује ко треба да чује, и нека зна ко треба да се поучи. Јер збиља, све је онда било угрожено и срозано: и земља и имовина и слобода и живот! Само наша част и национални понос остали су на висини.” Тако је у овој књизи сачувано од заборава пешачење проте Милуна и тројице његових колега свештеника, у зиму 1916, уочи Нове године, у пратњи бугарског стражара из Лесковца, преко Грделице, Џепа, Сурдулице, Ћурковице, крај Власинског језера, села Божице, Треклин, Земан у бугарске логоре: Хасково, Горње Паничерово – где су били годину и по дана и Ескиџумаја – „прво нас стрпаше у једну основну школу, па после у једну стару џамију пуну сваког ђубрета, да смо морали сами износити балегу и чистити патос, а после у неку бившу ткачницу. Но, сви услови за живот били су као и у Паничереву! На Велики петак дадоше нам по парченце црвљивог качкаваља, а на Васкрс чорбу од пасуља! ... Много пута, тобож за неку „кривицу”, шибали су поједине логораше дебелим прућем, по голој стражњици – до липтања крви. Од силних болова јаук се чуо до неба. А много пута су их убијали као зечеве пушком, јер су тобож хтели да побегну! ... Храна као за свиње: у казане од по сто литара ставе по два-три килограма пасуља који плива у води горе-доле и ту се стављају разне траве: купус, пепељуга, штир, патлиџан, трули краставци, тикве итд. Права свињска мећа! ... Било је протојереја ставрофора и игумана који су морали копати рупе за нужнике и чистити их! ... И у свој тој страхоти ради душевне хране сетимо се по који пут песника који каже: „Хај, што Србин јоште живи крај свих зала ⁄ песма га је одржала њојзи хвала!”, па чешће отпевамо: „Завичају, мили крају ⁄ у ком сам се родио ⁄ душе моје мили рају ⁄ ко те не би љубио?”, затим: „Ој, Србијо мила мати ⁄ увек ћу те тако звати”, итд.”

Прота Милун Стојадиновић штампао је три књиге Споменица са стазе живота. Прву књигу је посветио својој супрузи Даринки преминулој, године 1935. Другу књигу је исписао својим размишљањима на тему шта је време, о времену и вечности, цркви, о животу, успеху... У њој је известио о прослави свог свештеничког јубилеја 1939. године у Крушевцу. Трећа књига Српске Голготе штампана је 1940, годину дана пред протину смрт.

Другу књигу прота је започео насловом Порука с неба:

„Необичан, али не и чудан наслов. Необичан, јер се ретко дешава, а није чудан, јер се стварно дешава и ако је то за нас необјашњиво. Познавајући данашњи свет и његов менталитет, знам да ће неко рећи: „Гле! Шта је ово сад, како може бити порука с неба?” А ја кажем да може бити, да је бивала, бива и биће. И баш те поруке с неба дају нам инспирацију – надахнуће за наш живот и рад на земљи. Ево примера:

1. Кад зора свиће, зар то није знак или порука да настаје дан?

2. Кад се небо наоблачи и окупи грмљавина, зар то није знак или порука, да ће бити киша? „Но то је”, рећи ће неко „по природном закону.” Али има и натприродних појава.

3. Кад се цару Константину Великом појавио крст на небу са натписом „Овим ћеш победити”, зар то није била порука с неба?

4. Кад приликом нашег устанка на дахије, како вели песник, „небом свеци сташе војевати”, зар ова знамења нису била порука с неба и Србима и Турцима.

5. Кад сам ја за време окупације као трогодишњи логораш у Бугарској – вучен скоро кроз целу њихову државу, половином рата у селу Горњем Паничереву, близу Старе Загоре, Казанлука и чувеног балканског „Шипка” кланца на реци Тунџи, крај Долине ружа, са преко хиљаду намучених српских заробљеника на дан Светог цара Константина и царице Јелене, усред дана, видео на небу огроман велики крст од облака, тумачећи ову чудну појаву многима сам тихо у поверењу рекао: „Ово је за нас браћо добар знак, не бојте се, Бог нам објављује спасење. Силом смо са нашег огњишта милог отргнути и овде доведени, силом ћемо бити и ослобођени. На крају крајева, наша је победа.”

         У лето 2010. године, приметио сам да се срушио протин споменик на старом крушевачком гробљу и то тако да је његово лице, епитаф и фотографија, пало на земљу и остало да лежи скривено од очију јавности прекривено надгробником од пешчара. У својој архиви имам фотографију споменика пре његовог пада са које преузимам протин лик за ову књигу као позив на његову обнову. Ако овај позив не успе остаће, бар, у Куцању овакав траг да је у Крушевцу сахрањен један за историју града важан свештенослужитељ и духовник.”

Прота Милун Ј. Стојадиновић (1864-1941)

фотографија са надгробног споменика

         У складу са најбољом праксом свештеника Српске цркве, аутор ове књиге подухватио се задатка да из мрака историје и заборава извуче људе и догађаје који су се дешавали у време балканских ратова и Првог светског рата. Присећајући се свог детињства и сеоског учитеља из чије библиотеке је прочитао прву књигу и од кога је добио савет:
„Читај ову књигу, ако желиш да добијеш одговор на твоје питање", он нам сада нуди своју књигу у којој можемо наћи неке одговоре и подсетити се тешких и трагичних времена двадесетог века по српски народ. Ово је трећа књига у низу књига под заједничким називом Послушања. Што наводи на закључак да је аутор овом послу приступио као што свештеник или калуђер приступају својим обавезама у цркви или у манастиру. Књига је настала после извршених истраживања у црквеним архивама и у Историјском архиву Крушевца. У њој су дата два обраћања краља Петра првог после балканских ратова, затим свештеничке проповеди и, полазећи од старог назива града Ниша Наис и његове хришћанске прошлости,.говори о страдалницима Српске цркве, почев од владике Доситеја до низа пострадалих свештеника. Потресан је списак дат у Помјанику свештеномученика српских (1914-1918) проте Стеве Димитријевића. Посебну пажњу заслужује дневник који је у бугарском ропству водио прота Милун Стојадиновић. У књизи су углавном дати оригинални текстови, записивани или писани од стране угледних свештеника који су служили своме народу и заједно са њим трпили и страдали. Текстови које исписује Драгић Илић само су везивно ткиво, глас који повезује оне чија су дела, животи и смрт у књизи, а цела књига је нека врста божје службе, литургије и помена. Слављење хероја које ће, можда, у овом нехеројском времену наћи приљежне читаоце. Аутор овом књигом подиже споменик свештеницима који су у своје време чинили све да се забележи и сачува од заборава оно што је проживео наш народ. Тиме покушавада одужи дуг нараштаја који заборавља. Али, можда и ненамерно, да наговори читаоца да се запита: смемо ли допустити да као народ и даље страдамо, како смо чинили кроз цео двадесети век.

Драган Драгојловић