ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА 

Татјана Ђурић 

У издању Ист. архива Средњег Поморавља Јагодина у Јагодини, 2010. године изашла је преписка Књажеске канцеларије (канцеларија М. Обреновића) са становницима Јагодинске нахије од 1830-1835. године. У тој књизи, коју су приредили Зоран Марковић и Светлана Мишковић, објављено је и писмо кнеза Јагодинске нахије Алексе Симића кнезу М. Обреновићу у Крагујевцу.

Писмо је од 27. септембра 1833. године и говори нам о ситуацији у Крушевцу, нарочито после ослобођења од Турака, а знамо, према подацима које је и прота Д. Илић у својим књигама износио, да је Крушевац ослобођен почетком децембра 1832. године.

Кнез Алекса Симић пише овако: «Ваша Светлост всемилостивши Государу! У прошли петак приспео сам у Крушевац, и овде све у добром поретку затекао. У суботу примио сам високо почитајемо писмо Светлости ваше од 22. т. м. под Но – 3348 и у недељу повео сам инџинира по Крушевцу и свуда око Крушевца, који је изабрао место за чаршију онде, гди је стара чаршија била и гди је ваша Светлост бегенисала, кад сте у Крушевац дошли, и онде је расположио главна 4 сокака и место за пијацу, које смо кољем побележили, а план није могао онде свршити да ми га преда, него ће поново сам донети вашој Светлости, кад се из Ражња врати...»

Из овога видимо како Крушевац постаје варош након ослобођења. Сазнајемо како је зграда општине у Крушевцу баш на оном месту на коме је и данас. И стара пијаца настаје тамо где је и данас и како је «бегенисао» кнез Милош. Овако су се тада стварали услови за другачији живот у нашој вароши. Али, још увек не сазнајемо ништа о житељима Крушевца, о њиховим животима, о проблемима.

Прве назнаке и могућности отварања приче о Крушевљанима из тог периода добијамо управо у Лазаричким протоколима, у књигама венчаних, крштених и умрлих које су свештеници цркве Лазарице предано бележили. А они су то, у годинама након ослобођења и могли да раде.

У књизи «Лазарички протоколи» проте Д. Илића, на страни 17. аутор између осталог, каже: « Поменути Водич Ист. архива Крушевац, 1998. године извештава да има 299 старих црквених протокола у укупној дужини преко 12 метара.»

Када сам вршила електронску обраду података које је прота Драгић Илић са својим сарадницима прикупио из Лазаричких протокола, из Историјског архива, хтела – не хтела, морала сам да изађем из оквира хладне и сурове статистике па сам запазила низ занимљивих детаља. Након упоредног читања сва три списка (венчаних, рођених и умрлих), увиђају се родбински и кумовски односи међу људима, који се сигурна сам, памте и поштују и данас. Кумови су некада били добростојећи и великопоштовани људи, па се тако може утврдити и статус оних који су кумовали десетини породица. Веома су лепа та стара српска имена, данас тако ретка, која су деца добијала на крштењу: Недељка, Гроздана, Атанасије, Аврам, Јеврем... У цркви Лазарици венчавали су се и младенци из Јагодинске и других нахија, јер је Лазарица увек била симбол Српства. Жене, било да се појављују као невесте, а неретко и куме на крштењу, увек су бележене као кћери одређене породице, никако као индивидуалне личности. Али, бележено је њихово име, што је напредак, јер у истој књизи, од 85/90. стране, аутор каже «После ослобођења Крушевца од Турака, Министарство финансија у Збирном тефтеру тј арачком протоколу из 1834. године за варош Крушевац, пописало је Ове Крушевљане (...)» па следи списак кметова и њихових синова, па њихових слугу и њихових синова, а у том попису – нема помена жена.

Најјачи утисак је на мене оставило упознавање свештеника из тог периода. Колико само можемо сазнати о човеку из његових службених бележака, само на основу тога колико су оне читке и уредне, колико су подаци ревносно уношени, колико је био спреман да уважи и испоштује сваког свог парохијана. Након скоро два века, житељи који су својим једноставним и мукотрпним животом изродили Крушевац и околину, оживели су у овој књизи.

Сасвим сигурно, књига «Лазарички протоколи» проте Драгића Илића је камен темељац за све друге књиге и пројекте који ће се бавити истраживањем становништва и живота овога краја.

Разлог постојања и мисија Књижевног друштва «Свети Ћирило и Методије» је у свом зачетку још, била окупљање писаца, преводилаца и истраживача историјске и научне грађе, како би се направио круг стваралаштва – од историјске грађе, преко превода до књижевног дела. Ова је књига значајна и по томе што отвара могућност крушевачким писцима да, на темељу живота, овде отргнутих од заборава, граде ликове за своја будућа дела – приче и романе.