Претрага

На мрежи

Ко је на мрежи: 9 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

United States 74.6% United States
Serbia 19.5% Serbia
France 2.1% France

Total:

24

Countries
0084900
Today: 2
Yesterday: 12
This Week: 19
Last Week: 25
This Month: 104
Last Month: 76

УТИСЦИ

Уместо белешке о писцу - Победоносци

Интервју за Православну веру и живот
разговор водила: Љубица Петковић
Свештеник Драгић Илић, катихета крушевачке Гимназије, рођен је 1969. године у Прокупљу. Завршио је Богословију Светога Саве и Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Рукоположен је 1995. године у чин презвитера и

постављен на Пету парохију крушевачку при Храму светог Ђорђа.
Један је од оснивача часописа студената тео-лошког факултета Логос у коме је објавио и своје прве радове.
Приређивач је и уредник трилогије Послушања. Прва књига Послушања доноси извештај о раду Школе веронауке свети Николај Жички при Цркви светог Ђорђа у Крушевцу са прилозима из историје Српске православне цркве крушевачког краја (1997). Друга књига посвећена је изабраним спи-сима архимандрита Илариона Весића (2001). Трећу књигу чине прилози из историје Храма светог Ђорђа (1904 – 2004).
Редактор је Мале енциклопедије крушевачког краја и члан редакционог одбора Расинских анала.
Аутор је књига: Мојсињски меандри (друго издање, Нолит, 2003), Топле сузе на путу за Јеру-салим (Историјски архив Крушевац, 2002), Птице из Наиса ( Народна књига, 2005), Маурианус (Народна библиотека Крушевац, 2005), Јесење клупко (Храм Васкрсења Христова – Беч, 2007), Заборављено путовање кир Сретена Динића ( Храм светог Архангела Гаврила – Велики Шиљеговац, 2008), код истог издавача, Из историје Цркве све-тог Архангела у Великом Шиљеговцу (2009), и Из историје Цркве свете Петке у Мајдеву ( Храм свете Петке Мајдево, 2010).
Добитник је награде Херој отпора.
Оче Драгићу, како је дошло до Вашег опреде-љења за позив свештенослужитеља?

''Почни! Само тако ћеш немогуће учинити мо-гућим'', писано је.
Имао сам дванаест година када ме је отац одвео, у току школског распуста код свог професора из богословије јеромонаха Артемија у Манастир Црну Реку. Манастир је на мене оставио снажан утисак. Начињен од дрвета, приљубљен уз стену попут гнезда, лебди над реком понорницом тако да се у манастир улази преко дрвеног мостића. Пећина у стени средишњи је део манастира, у њој шапуће извор. После два дана отац је отишао кући. Три недеље живео сам код оца Артемија. Ходочасници су долазили, али братства, калуђера у манастиру, није било. Живело се скромно уз редовна бого-служења. Отац Артемије је пуно читао и писао. На његовом радном столу, у соби препуној књига, стајала је куцаћа машина за писање. Манастир није имао струје, али то није сметало да се из собе мог домаћина разлеже куцање. Сама машина за писање имала је у себи једно повеће метално јаје са нани-заним словима европских писама, која су бирана ротацијом. Ово плетеније словес човека, који је био полиглота на мене је оставило јак утисак.
После недељу дана Ава ме упита:
 Драги, волиш ли језеро?
 Волим, оче  рекох.
 У име Бога, сутра ћемо сићи на језеро.
Од манастира, кроз шуму, спуштали смо се три-четири километра до језера Газиводе. Вода је била топла и чиста, а ја једини купач. Домаћин је седео на обали и читао. Кад смо се враћали у ма-настир отац Артемије ме упита:
 Драги, знаш ли причу о Јосифу и његовој браћи?

 Не знам  рекох.
Тада сам идући кроз шуму, крај планинске реке, чуо најлепшу причу у животу.
 Где има још таквих прича, оче  упитао сам.
 У Библији  одговори приповедач.
По доласку у манастир добио сам на читање Илустровану Библију. Од ње се нисам одвојио све док отац није дошао по мене.
Вече пред одлазак, после вечере, отац Артемије питао ме је шта сам читао. Тако ме је спонтано пропитао Библијску историју. На крају је упитао:
 Који се разбојник спасао на крсту, онај са леве или са десне стране Христа?
Нисам био сигуран, али сам одмах дао одговор.
Тада је Ава рекао:
 Одлично.
Онда је узео оловку и папир и написао ми оцену из веронауке.
Проћи ће године, а ја ћу читајући Достојевског пронаћи савет:
 Онај ко жели да говори детету о Богу нека му приповеда приче из Старог завета.
Данас читам Ивана Иљина, који вели:
 Ко жели да васпита дете тај у њему мора да пробуди и ојача духовност његовог инстикта.
Сада, као дипломирани теолог, знам ако би се набрајало све што је Христос чинио на Галилејском језеру, што је говорио на узвишењима уз његову обалу, као што је Гора блаженства, био би то оби-ман посао ( Мт. 8, 23-27; 13, 1-53; 15, 29-31; Мк. 3, 7-12; 4, 35-41...).
Сада сте катихета крушевачке Гимназије, што је увек сматрано чашћу. Како млади којима пре-

дајете примају науку Христову? Упоредите њихово време и време када сте Ви били као они сада. Које су сличности и разлике?
Један религиозни мислилац је рекао:
 Онај ко осећа жудњу за духом мора да брине о тражењу у непосредном животу свега онога што животу придаје виши смисао, што га освештава.
Без духа и ван духа ми не поседујемо истинско биће већ остајемо, како би рекао Гогољ: ''само они који животаре''.
Млади данас препознају смисао живота и желе да га упознају, зато се радије опредељују за слу-шање веронауке него грађанског васпитања.
У Гимназији сам наследио катедру из веронауке после педесет пет година прекида. Мој претходник, катихета прота Живан Савић вољом власти је остао без ученика. Он би могао бити добар кандидат за Гинисову књигу рекорда јер му је власт, као свеш-тенику Цркве Лазарице, 1975. године у Крушевцу спалила књигу Кнез Лазар. Није ми познат такав пример у историји света да дело једног писца, свештеника, посвећено оснивачу града, и то из пера духовника при његовој придворици бива уништено!
Данас младима говоре да живимо у прелазном периоду (транзицији), а нама је учитељица причала.
 Децо, ми живимо у социјализму, а то је пре-лазни период ка комунизму.
Сличну есхатологију проповедају младима у Србији више од пола века.
 Савремени човек, који осећа да му прети немаштина са свим њеним невољама и који је зас-лепљен привидном моћи капитала, настоји да што

више стекне и да се што мање оптерећује  рекао је половином прошлог века један Европљанин.
Наравно, млади не виде да је људска злоба далеко распрострањенија и моћнија него што они мисле. Зато је преданост Највишем као први дар религиозности најближа младима.
Писањем сте изнели данашњем човеку болну историју Српске православне цркве. Највише пажње посветили сте личностима из овог дела света, мислим на архимандрита Илариона Весића (Послушања, друга књига), свештеника Алексу Поповића (Мојсињски меандри), страдање свеш-тенства у Другом светском рату (Топле сузе на путу за Јерусалим). Који су Ваши мотиви за писање баш оваквих књига?
Желим да у локалном откривам универзално. Ту видим мисију насупрот беживотном схоластичком покушају да се универзално спознаје без жеље за локалним. Не можемо бити блиски Богу ако људе, своје савременике, прескачемо, заборављамо. Или како је то лепо рекао Милован Данојлић: ''Само онај ко увиђа значај малих ствари може учествовати у демократији. Тоталитаризам је глув за ситнице, и зато не подноси књижевност. Књижевност освежава ваздух којим се храни мишљење''.
Архимандрит Иларион Весић, сахрањен на крушевачком гробљу 1906. године, леп је пример нашег заборава својих ближњих. Прва југосло-венска енциклопедија Станоја Станојевића уврстила је 1928. године архимандрита Илариона у наше великане и то из пера проте др Радослава Грујића. После Другог великог рата овог духовника ни једна енциклопедија не региструје, па ни најновија Енци-клопедија Православља.

А шта тек рећи да живимо у подножју Мој-сињске Свете горе, из које нам свако јутро излази сунце, а Крушевац је још не открива и не покрива њена манастиришта и црквишта!
Кад су комунисти, октобра 1944. године извели на Багдалу проту Јешу Новаковића, из Храма светог Ђорђа, да га уз мучење погубе, најпре су му поце-пали мантију, а он је завапио:
 Немојте ми мантију, са чим ћу пред Господа!
Са чим ћу пред Господа, питање је изнад сваког питања.
И кад нам наш савременик изгледа као онај ко не верује у загробни живот и тада остаје вечно питање да живи.
И кад слушамо лажни катихизис: ''човек се са човеком бори за свој опстанак, на томе почива читава природа'' и тада живе духовне вредности.
И кад владају инстикт самоодржања и супар-ништва и тада живе Небеса и слава Њихова.
Љубица Петковић