Милован Протић, Теодор Стефановић, Павле Ве-личковић,, Милић Ђурђевић, Тодор Јевтић, Мита По-повић, Матеја Протић, Димитрије Ивковић, Јован Хаџи Поповић оставише записана имена својих верника без разлике ког су сви они били пола, сталежа, имовног стања... Они су свештеници и одавно су уписани у Небеску књигу. Били су писмени кад је то била права реткост, због дуге окупације, у Лазаревом граду. Остали су свеште-ници упркос вишевековној доминацији Ислама ‒ ре-лигије окупатора ‒ у Србији Лазаревића. Право је чудо да смо их имали. Начинили су први корак у спасавању својих савременика од заборава тако што су их годинама уписивали у Лазаричке протоколе. Да није било тог њиховог првог корака, не би било ни ове књиге ‒ другог корака. Не бисмо веровали да мо-жемо ходати, из другог у трећи корак. Зато су они после средњовековног оснивача града Крушевца и његових значајних савременика најважнији грађани овог, за историју Срба, важног места. То што немају своју улицу, школу, трг, библиотеку, уметничку ра-дионицу, црквену свечаност... то што су им Про-токоли отети (у Крушевцу још нису враћени цркви)... њима не смета.

Као што не смета ни првим градитељима Храма Светога Саве на Врачару то што их нико не спомиње, јер њихово дело довољно говори ‒ попут најлепших непотписаних средњовековних фресака. Мома Ди-мић у књизи Хиландарски разговор, Нови Сад, 1989, вели да је знаменити Александар Дероко знао да су Храм Светог Саве „започели грађевинци фирме реги-строване у Крушевцу под називом Расина. Они су урадили темељ и зидове до Другог светског рата.”