Page 14 - JESENJE KLUPKO

врату нашег маленог молитвеног простора, дела
куће нашег исељеника, оставила су на мене снажан
утисак.
– Ваљавица нас је, браћо, донела у нови свет
да боље чујемо глас Господњи – проповедао је наш
први свештенослужитељ.
– Предокус је ово новог неба и нове земље,
обећаног нама смртнима од Бесмртнога.
Византијско појање сам тада први пут чуо.
Отац Фирмилијан је студирао богословију на острву
Халци у Егејском мору и Атини. Тамо је научио да
пева слушајући појце древне цивилизације, коју је
сада чинио чудесни свет, од Турака давно
поробљених, малоазијских ранохришћана.
– Појање, поред загледаности једне културе
у небеса, тражи хиљаду година царствовања и
приближно толико лета робовања да би сазрело –
говорио би ректор после Вечерње, док бисмо седели
у дворишту нашег молитвеног дома.
Мери је волела тада да поставља питања оцу
Фирмилијану. Почињала би са оним где су се
молили први хришћани, јер је држала да наша
богомоља подсећа на оне с почетка цркве. Наравно,
завршавала је са Прагом и његовом архитектуром.
Одговори духовника откривали су нам тајанствени
свет нама далеких градова Јерусалима и Прага, које
је он одлично познавао. Чикаго нам је постајао, тих
вечери, далек и још више туђ.
Мислим да је духовник напустио Чикаго
због православне неслоге. Грци и Руси су, одмах, по
његовом доласку, послали двојицу својих свеш-
теника. Тако се наша мала свеправославна чикашка
богомоља расула и утројила. Сиријци и Мери су
остали код нас.

16