Page 116 - JESENJE KLUPKO

Мардарије, Мирон, Георгије, Нифонт, јерођакон
Авакум и нас двојица монаха, отац Симеон
Хиландарац и ја, живели смо мирно до ''Крваве
литије''.
Све што се ценило у току рата пало је у
заборав после уједињења. Ратна сирочад, инвалиди,
ратници, који десет година нису скидали униформу
јер су у војску отишли 1911. године , па су их
ухватили Балкански, а после Први светски рат и
послератно уређивање државе, бивши логораши,
људи који су изгубили своје најмилије, народ који
је жртвован био је одбачен. На крају је и Српска
црква дошла на ред. Држава је решила да потпише
конкордат са Ватиканом. Започели су велики
протести широм Србије. У Београду су жандарми
батинали црквену литију против конкордата. Пала
је крв. У Нишу је 27. новембра 1937. године на
железничкој штацији уприличен дочек чланова
Светог Синода.
Стајао сам са својом светороманском
сабраћом у првом реду и разгледао штацију. Сетих
се Чикага и свог првог посла. Нишка штација била
је тако мала да се није никако могла мерити са
мојим америчким комшилуком. Железница је у
Србији била стара колико и ја, таман прешла
педесету и један дан. Гледао сам у лица окупљеног
народа, никада их није било више, и упоређивао са
путницима с чикашке штације. Зачух дубоко у себи
песму: ''Рећи ћу Богу за своје невоље, када стигнем
кући'', коју је певао, пре толико година на чикашкој
штацији онижи црнац, широких рамена са врхом
качкета навученим преко очију. Пиштаљка чувара
штације прену ме из одмотавања клупка памћења и
најави улазак воза у станицу. Митрополит
загребачки Доситеј, негдашњи епископ нишки,

118