Page 32 - JESENJE KLUPKO

мислим о књигама које сам читао уз ритам долазака
и полазака возова. На површини мога живота
пулсирао је посао, који ми је обезбеђивао хлеб
насушни, а у дубини мога бића, као квасац, искрила
је молитва и читање књига. Возови са
најразличитијим лицима путника, умотани у пару
локомотиве, кружећи Америком застајали су у
Чикагу. Осећање пролазности, са прошлог часа
животне духовне академије, спознају невидљивих
тананих нити клупка моје душе, поклонили су ми,
још више, возови који су пулсирали штацијом по
утвђеном реду вожње. У мојој свести они су били
присутни својим усклицима, сваке ноћи, од када
смо дошли у Чикаго. Био сам им захвалан за
непроспаване ноћи које сам провео, захваљујући
писку локомотива и клопоту шина, у дугим
разговорима са мајком. Топлина те присности
мајчине загреје ме и данас када, одавде, из
манастира чујем писак локомотиве са ђунишке
железничке станице.
– Бог људима шаље у дане животне гор-чине,
као Мојсију у Мери, слатко дрво да би нам учинио
свет питким. Зато никад не питај: Шта ћемо пити?,
жалостећи се због горчине свог дневног напитка,
већ, разгрни површину своје душе и пронађи слатки
извор у себи – говори је мој духовник.

Деветнаести век је гаснуо, велики сат на
чикашкој железничкој штацији пратио је проласке
возова, а ја сам све више читао о старом крају. Тако
ми је, једне зимске ноћи, до мог усамљеног
читалачког ока, ћирилицом, допрла Божићна
посланица српског патријарха Георгија Бран-
ковића:

34