Page 37 - JESENJE KLUPKO

љење, преданост служби, и воља за мисијом у
најоскуднијим условима, старог света порушени су
пред налетом комфора нове цивилизације.
– Тамо где је више деце у кући, са скром-
нијим условима за живљење, расте њихова
узајамност, која их прати читавог живота – рекао
ми је, на растанку, ујак – твоја мајка и ја нисмо се
никада ни видели, кад је она рођена ја сам, већ,
отишао из наше куће препуне деце, било нас је
осморо, у један мали манастир за ђака, одатле сам
отпутовао у удаљени манастир за искушеника, где
сам се и замонашио. Писма сам редовно слао кући.
Отац је једном дошао и да ме види. Помогао сам
сестри кад је била озбиљно болесног срца, послао
сам јој новац за лечење у Бечу. Пратио сам вести о
својој браћи и сестрама, ма где био у свету.
Запамтио сам савет тог бечког лекара да моја
сестра, због своје срчане мане, неће имати дугог
века. Зато сам пратио њен животни пут у стопу. Био
сам добро обавештен, иако се нисмо виђали. Моја
мисија на острву Ајона била је заветна са жељом да
јој помогнем да поживи на земљи. Нисам успео да
покрстим острвљање, остали су неправослаци, а
сестра је преминула.
– Ујаче, молим те врати се – рекао сам му,
нисам издржао.
Он ме је благословио, пољубио и отишао.
Напустио је двориште које су, најпре, напустиле
њих две, мајка и Мери. Никада се више нисмо
видели.
Он је жив за мене био дуго, иако није било
ни једне вести која би то потврдила. Веровао сам да
му је мисија успела. Знао сам, ноћу када легнем у
мајчин и његов кревет, да њих двоје прате мој
животни пут, моју духовну академију, у стопу.

39