Page 77 - JESENJE KLUPKO

кола, амови, шатори, узде, улари, нагореле архиве
и књиге, колани, ременици, куфери, сицеви,
тигањи, казани, брашно, пасуљ...
Један инспектор, који није ни у своју
канцеларију долазио пешке, једва иде крај свог
натовареног коња. Окружни начелник застајкује на
сваких педесетак корака и марамицом брише зној
са чела. Докторка, која се дотле возила двоко-
лицама с кишобраном у руци и шеширићем на
глави, труди се да иде у колони са засуканом
сукњом и повећом ташном у рукама. Натовареном
коњу ваља помоћи да не падне.Блато помешано са
поледицом, а по осојима снег, разасути су по путу.
Једна телеграфисткиња запала у блато до колена и
виче за помоћ. Неко је извуче из блата и остави
босу на путу. Старији господин у градском оделу
мерка коју ће од своје две торбе оставити.
Запуцаше пушке. Нападоше нас Арнаути. Ми
одговарамо на ватру са планинских литица. Они се
мало примире, па наставе да убијају официре,
чиновнике, жене, децу... Оне који су се улогорили,
даље од нас, по камењару Арнаути хватају и
огољују до голе коже. Једна баба иде нам у сусрет
боса и скоро нага, пошто су јој Арнаути скинули и
обућу с ногу, не обазирући се на пуцњаву, и још
благодари Богу што је остала жива. Смири се
падалиште српско, престаде пуцњава. Гавранови
гракћу, само се они чују, и надлећу над изнемоглим
коњима и премореним воловима.
Гледао сам умирање Србије.
Клекох на молитву светом Николи. Слике
разбеснелог Атлантика и немоћног брода Бургоњ
стадоше се убрзано одмотавати из мог клупка
памћења.

79