Page 471 - KUCANJE

густа 1913. године. Човек је писао свакога дана:
у Мустафа Паши, Кади Кеју, Једрену, Пловдиву,
Софији, на путу Пирот-Ниш, Куманову, Скоп-
љу, Врањској Бањи, Нишу, на путу за Београд...
Он је професор. Чита француски Matin. При-
јатељ је Боре Станковића. Његов син Иван, офи-
цир, 21. августа 1913. године постаје помоћник
дивизијара у Битољу.
Свој радни дан, у ратном вихору, започиње:
„Устао сам у пет сати и обишао све пекар-
нице.”
Он је хлебарник српске војске који зна да:
„не живи човек само о хлебу” (Мт. 4,4).
Зато, пише дневник.
Његово име давно је уписано на небесима.
Изабрана места из његовог пожутелог ратног
дневника штампају се први пут.
У почетку беше Логос, зар не!

+ + +
„Свети Сава, понедељак, 14. јануар 1913. го-
дине, Мустафа Паша – Кади Кеј:
У пет сати ујутру стадоше кола пред кућом
из којих изађе Илија и донесе карту од Пере и
цедуљу од командира у којој вели за дивизија-
реву наредбу да господин Протић и ја одемо у
Кади Кеј до девет сати.
Спремимо се, попијемо чај и у пола шест
кренемо се на пут, те стигосмо на време. Пошто
смо попили чај код господина Зарије дође на-
редба да се иде у цркву.
У цркви је служио архимандрит Мирон, а за
певницом су били: два свештеника, господин
Протић, неколико учитеља и богослова и госпо-

469