Page 502 - KUCANJE

нека зна ко треба да се поучи. Јер збиља, све је
онда било угрожено и срозано: и земља и имо-
вина и слобода и живот! Само наша част и наци-
онални понос остали су на висини.” Тако је у
овој књизи сачувано од заборава пешачење про-
те Милуна и тројице његових колега свеште-
ника, у зиму 1916, уочи Нове године, у пратњи
бугарског стражара из Лесковца, преко Грдели-
це, Џепа, Сурдулице, Ћурковице, крај Власин-
ског језера, села Божице, Треклин, Земан у буга-
рске логоре: Хасково, Горње Паничерово – где
су били годину и по дана и Ескиџумаја – „прво
нас стрпаше у једну основну школу, па после у
једну стару џамију пуну сваког ђубрета, да смо
морали сами износити балегу и чистити патос, а
после у неку бившу ткачницу. Но, сви услови за
живот били су као и у Паничереву! На Велики
петак дадоше нам по парченце црвљивог качка-
ваља, а на Васкрс чорбу од пасуља! ... Много
пута, тобож за неку „кривицу”, шибали су
поједине логораше дебелим прућем, по голој
стражњици – до липтања крви. Од силних боло-
ва јаук се чуо до неба. А много пута су их уби-
јали као зечеве пушком, јер су тобож хтели да
побегну! ... Храна као за свиње: у казане од по
сто литара ставе по два-три килограма пасуља
који плива у води горе-доле и ту се стављају
разне траве: купус, пепељуга, штир, патлиџан,
трули краставци, тикве итд. Права свињска
мећа! ... Било је протојереја ставрофора и игу-
мана који су морали копати рупе за нужнике и
чистити их! ... И у свој тој страхоти ради ду-
шевне хране сетимо се по који пут песника који
каже: „Хај, што Србин јоште живи крај свих

500