Page 553 - KUCANJE

ЖИЛИЦЕ

Отац је отишао у Јаловик 24. марта 2012.
године. Стигло је пролеће. Желео је да у родном
селу проведе лето. Тог јутра, на Багдали је уто-
варио кошнице у камион, пољубио „земљу с
ужиљеним костима свештеномученика” – како
ју је звао, и отпутовао.
Раздањивало се кад је напуштао Крушевац.
Сетих се, да ми је пре неколико година при-
чао да је узевши Свети агнец да се причести ви-
део месо на свом длану.
− Како месо? − упитах.
− Жилице сине. Месо! − једва је изустио и
заплакао.
Сада сам и ја плакао.

+ + +
Шест месеци касније седео сам на клупи у
порти Цркве Светог Ђорђа. Пријало ми је ју-
тарње сунце. Одмарао сам. Куцање се тих дана
жилило код лектора. Сетио сам се оца и његовог
одласка из Крушевца. Из размишљања ме прену
млади свештеник кога је мој отац волео:
‒ Оче, ово је госпођа Ана Зеленбаба ‒ упозна
ме са повратницом из Америке, рођеном у Сла-
вонији, која је после читања једне књиге одлу-
чила да пензионерске дане живи у Крушевцу.
Била је једноставно одевена. За собом је вукла
торбу-колица за пијацу. Она ми откри да жели
педесет хиљада да поклони за изградњу цркве
на Багдали.

551