Page 557 - KUCANJE

знам, шта ја могу да знам, сањам ја једне ноћи:
сањам, у богословији смо, ученици, и улази мо-
нах са камилавком, али нема обележје влади-
чанско. Улази на врата и као налоњ за читање
Јеванђеља. Тако видим. Ту. И он около кади. Ја
гледам у њега и он гледа у мене. Не у оне друге,
него у мене. И каже, тако имам осећај као да ме-
ни говори, каже:
−Ја сам владика Николај − и прекида се сан.
Два сата нисам мог’о да заспим после тога.
Толико ми је било мило и драго. И све гледам
тај лик пред собом, и чини ми се и сад га гледам.
Е, да, никад нисам видео фотографију, ни-
кад.
– Пре тога, владике Николаја – чује се вла-
дика Давид (5:30 мин.)
Тражио сам је. И одем у Шабац. Тамо је био
један свештеник из мог села, па преш’о у Ша-
бац. И ја одем тамо код њега, у Црквени суд. И
тражим од њега фотографију владике Николаја.
А он мени, одговара:
− ’Оћеш ли и Дражину слику?
Рек’о:
− Може. Мој отац је био код њега, у четни-
цима.
И он ми тада каже:
− Немам.
Први код кога сам добио фотографију, то је
био Артемије. И кад сам је вид’о, ја сам то ви-
део. Значи то сам видео.(у сну, п. п.)
Кад смо иконописали цркву у Великом Ши-
љеговцу, ђакон Миодраг Томић, ја њему кажем:
– Слушај, на овај стуб горе, ту владика Ни-
колај. Он је био стуб, јаки стуб. Овамо, рек’о, да

555