Page 562 - KUCANJE

плаћали. Тражио сам да доведу мог комшију на
суд како би он све ово што сам рекао, посве-
дочио. Реч је добио тужилац и напао ме како сам
ја невиђени непријатељ наше државе, чак ме
прогласио државним непријатељем број 1 у Ју-
гославији.” (н. д., 232-233)
Милосав Ковачевић је преживео Сремски
фронт. О Титовом говору по ослобођењу Бео-
града он пише: „Тад сам био у Инђији, неко нас
је позвао да слушамо радио. Све нас је било сра-
мота како тај човек није знао да прича. Много се
поштапао речима: „знаш, богаму, како да кажем,
не знам” и са још сијасет поштапалица. Није
знао да говори ни српски ни хрватски, просечан
сељак је боље причао од њега. Нисам могао да
схватим да се таквом човеку многи додворавају
и увлаче у задњицу.” (н. д., стр. 203-204)
Милосав Ковачевић је умео да задобије пове-
рење својих савременика, а онда их је пажљиво
слушао. Тако се у његовој књизи нашла и испо-
вест једног Титовог официра:
„У лето 1948. године капетан испружи руку
са раширеним прстима и упита ме шта видим.
Рекох да видим прсте и на једном прсту прстен.
– Овај прстен ми је дао Тито, а за узврат ми
је узео девојку. Јованка је била моја девојка од
самог почетка рата. Стално смо били заједно. У
рат смо пошли да нас не би побиле усташе.
Мало пре краја рата, Јованка је премештена у
Маршалат да ради, а по завршетку рата ја сам
послат за команданта самосталног дивизиона у
Бачкој Тополи. Са Јованком сам се дописивао
све до јесени 1945. године. Једног дана је из
Маршалата телефоном јављено да се сутрадан у

560