Page 563 - KUCANJE

једанаест часова морам јавити код маршала у
Београд на рапорт. Са још два официра сам џи-
пом стигао у Београд. Био сам добро испеглан,
чизме су се сијале, на глави шапка, опасао сам
се ешарпом, а оружије нисам носио. Стигао сам
на време и тачно у једанаест ме пустише код
маршала. Чим сам ушао стао сам мирно и рапор-
тирао да сам дошао по наређењу. Пришао ми је,
пружио руку и сишао погледом од мог чела до
прстију на ногама, а онда ми је руком показао
где да седнем. Он је сео на супротну страну сто-
ла. Није губио време већ је одмах упитао каква
то писма шаљем у Маршалат. Рекао сам му да
писма шаљем својој девојци. Хтео је да зна ко је
та девојка. Рекао сам да је то Јованка Будисав-
љевић.
– Знаш, није лепо да шаљеш писма у Мар-
шалат, а нећеш их више ни добијати, је ли ти то
јасно?
Одговорио сам да ми је јасно. Позвали су ме
и да останем на ручку, али сам им рекао да сам
већ ручао. Право да ти кажем, бојао сам се да ће
ме отровати. На крају разговора, Броз је извадио
из џепа повећи златни прстен и дао ми га као
успомену на ову посету.” (н. д., стр. 181-182)
Милосав Ковачевић је преживео Голи Оток.
На робији је упознао своје сапатнике. „Упознао
сам и осуђеника Обрена Благојевића⃰ који је на
слободи био гувернер Народне банке Југосла-
вије. Кад су нас напали Немци 1941. године на-
ша влада је сво злато из Београда пребацила у
Никшић а одатле у Атину, па после у Каиро.
Било је планирано да злато оде у Енглеску, али
је постојала опасност да Немачка изврши ин-

561