Page 565 - KUCANJE

ГОВОР И ЋУТАЊЕ

Овако почиње моја књига Птице из Наиса:
„Био сам дете кад у нашу кућу дође Антони-
је Ђурић, писац.
– Путујем Србијом и ослушкујем шта Со-
лунци говоре, оче ‒ обрати се моме оцу, свеште-
нику Војиславу Илићу.
– Дођох, до вас да ми кажете има ли Солу-
наца у вашој парохији и, с вашим благословом,
ако их има живих, коме да се упутим.
Не видех, до тада, свога оца срећнијег, а ни
већу пажњу наше куће према госту. После дужег
разговора, и ручка, отац испрати писца до старог
српског ратника из нашег села, а кад се врати
кући, прекрсти се и рече:
– Хвала Богу да има још Срба!
Прво издање књиге Солунци говоре, с пос-
ветом писца, отац прочита на душак и одложи
на полицу с књигама. Годинама читам ову књи-
гу, као послушање на један давни сусрет, мени
драгих, свештеника и писца. После читања, по-
следњих година, постављам исто питање:
– Шта би с онима што су ћутали?
Из пажње према свим Солунцима, који у до-
ба Јосипа Броза ћуташе, и свим српским заро-
бљеницима и ратницима који заћуташе од 1912.
до 1920. године, настала је моја трећа књига По-
слушања.
У Божанском примраку, ћутање јесте кази-
вање.”

563