Page 578 - KUCANJE

+ + +

Од професора Веселина Чајкановића преузех
ово место за Јесење клупко – како су наши преци
веровали да је липа свето дрво.
Док сам писао Куцање оца Војислава Илића
„Код два бела голуба”, књига је имала такав ра-
дни наслов, прегледах Чајкановићева Сабрана
дела. Ту нађох његову белешку, и заплаках:
„У старој Херцеговини младенци би, пре зо-
ре, три пута обишли око цркве држећи се за ру-
ке, док је један од сведока више њих носио ли-
пову грану.” (књ. 2, стр. 346)
Сетих се, да је професор Чајкановић после
школовања у нашој земљи четири семестра учио
у Лајпцигу класичну филологију, али и јеврејски
и старословенски језик. У Београд се вратио
1908. године, кад и Свети Николај Жички са
својим докторатом из Швајцарске. Према сведо-
чењу архимандрита Никона Лазаревића, који је
подигао велики љубостињски конак, пред којим
је песник Верољуб Вукашиновић запевао: „Ми-
ришу липе госпође/ У светлој срми словенској”,
Свети Николај Жички говорио је Клефелу, кад
је спасио Крушевац и околину, с јесени 1941. го-
дине, да не прођу као Крагујевац и Краљево:
„Град Лајпциг добио је своје данашње име од
словенске речи липа.”

576