Page 575 - KUCANJE

Био је Четрдесетодневни помен моме оцу,
кад спазих да је преко пута јаловичке порте
млин за млевење брашна.
– Са истока му је црква, са запада брашно, са
севера кошнице, окренуте ка његовом гробном
месту, да туда пчеле излете – помислих – А шта
ли је са јужне стране?
Тад спазих велику липу, недалеко од „оче-
ве”. Раширила је своју крошњу, тако да прави
дебелу хладовину гробним местима у њеној бли-
зини. Упитах, протојереја-ставрофора Брану
Илића:
– А ко, оче, почива под оном старом липом?
– Проте Карановићи, Гићо – одговори.
Он ме одведе на њихове гробове. Записивао
сам епитаф са надгробног споменика, који је
ишчитавао мој добри прота Брана Јаловички:
„Стеван Карановић, свештеник јаловички,
војвода босанских устаника из борбе за народно
ослобођење, живио 75 година, умро 7. 11. 1913.”

573