Page 91 - KUCANJE

MAURIANUS

Био сам дете кад ме је отац одвео у Цркву
Светог Николе у Куршумлији.
− То је Немањина задужбина, сине − показао
је руком ка манастиру, кад смо се приближавали
− Светог Симеона Мироточивог − завршио је
кад смо ступили пред светињу.
Сећам се да су археолошки радови били у
току. Кости, жуте као лимун, ископане крај ма-
настира грејале су се на сунцу.
Њима је посвећен мој роман Maurianus.

„Небом заплови птица селица пошто се вину
са свога одморишта на манастиришту. У пра-
шини, на прозору порушеног манастира, остаде
траг мајушних птичијих ногу, у ореолу од ка-
мене пластике олтарске бифоре са рељефом би-
љака, финим преплетом пузавица и птицом са
раширеним крилима.
Птицу у вечном лету, на најсветијем месту
храма, ктитор је наручио код знаменитог сред-
њовековног мајстора. Древни задужбинар, кад је
био дете, маштао је о летењу. Покушавао је да
лебди над земљом, да застане у ваздуху. Сањао
је да га сила небеске теже носи као птицу.
– Селице су људи на земљи док чекају да по-
лете ка небесима – говорио је на градилишту
добри ктитор искусном мајстору.

89